NEPAL: Patan, grad lepote i umetnosti

pešačka zona u centralnom Patanu

I ovog jutra zatičem Trejsi kako doručkuje na terasi hotela. Kao po običaju, od ove Britanke ne može se čuti ništa pametno. Isključujem se i samo potvrdno klimam glavom, ali za maler - danas se Trejsi baš razbrbljala. Počinjem i ja da jedem svoj doručak, a onda konobar počinje da me "obrađuje":
,,Da li planirate danas da posetite nešto u gradu?"
,,Ne, ne. Ništa posebno. Šetaću malo unaokolo." - kažem ja.
,,Ako hoćete, mi imamo i vozača i taksi vozilo. Možemo za male pare da vas odvezemo bilo gde. Na primer, do "Hrama majmuna"! -nastavlja konobar.
,, I ... koliko bi to koštalo?" -pitam ga.
,,15 dolara"-odgovara konobar.
,,Neka hvala. Video sam taj hram juče."- pokušavam da završim ovaj razgovor, jer nisam raspoložan za bilo kakve organizovane ture. U sopstvenoj režiji, sve je 3 puta jeftinije.
,,Možemo da vas odvezemo i u obližnji Patan ili u Baktapur."- ovaj dečko ne odustaje.
,,Ne,ne. Nemam nameru da mrdam iz Katmandua. Hvala!" - lažem ga i stavljam tačku na njegovo promovisanje turističkih usluga. Nakon doručka, silazim na ulicu. Danas nameravam da stignem do Patana i da obiđem ovaj grad.

Dobro se sećam svake ulice, te za kratko vreme stižem do Darbar trga. Na sam trg ulazim bez kupljene dnevne karte, jer sam nekako obišao biletarnicu i prošao kroz jedan sokak i kroz nešto što je ličilo na dvorište. Eh, da sam ovo znao juče! Šetam trgom, a zatim zaustavljam taksi vozilo. Taksista traži 7 američkih dolara za vožnju do grada Patana, udaljenog svega 13km od Katmandua. Cenkam se i dogovaram vožnju od 3 dolara.

dolazak na "Durbar square" u Patanu

Putovanje je potrajalo 40-ak minuta, a potom me taksista ostavlja u sam centar Patana. Izlazim iz automobila i zapanjeno gledam u trg ispred sebe. Patan je bio jedno od srednjovekovnih nepalskih kraljevstva, a ovaj grad je poznat i pod imenom Lalitpur, što znači “grad lepote“. Takođe, Patan je poznat i kao grad umetnosti, jer su vekovima unazad u njemu stanovali slikari, vajari, arhitekte, muzičari ... 

Pre nego što moja noga sme da kroči na centralni gradski trg, moram da svratim do biletarnice i kupim kartu. Ulaznica za ovaj trg je oko 3 dolara. Dobijam nalepnicu sa današnjim datumom i lepim je na svoju majicu. Prolazim pored kontrolora, koji krajičkom oka jedva baca pogled na mene. Kao i u Katmanduu, centralni gradski trg u Patanu zove se Darbar. Na jeziku naroda Nevari, “darbar“ znači palata. Tako da je svaki trg oko palate – Darbar trg. Patan je bio jedan od gradova-državica u dolini Katmandua, jedno od nekoliko kraljevstva naroda “Newar“. Sada već vidim da je Darbar trg u Patanu možda i lepši od istoimenog trga u Katmanduu. Na trgu postoji mnoštvo kamenih hindu hramova, koji datiraju iz različitih vremenskih perioda. Neki hramovi su iz 12.-13.veka, a oni najnoviji su izgrađeni u 19. veku.

Prvi hram na koji nailazim je prelepa oktagonalna kamena građevina posvećena Krišni. Odmah se penjem na njega, odmaram na vrhu i posmatram trg iz ove perspektive. Duž trga se proteže pešačka ulica popločana crvenom kaldrmom, koja više liči na neku crvenu ciglu nego na kamen. Ulicom uglavnom šeta lokalno stanovništvo, ali ima i dosta turista, koji neprestano škljocaju svojim foto-aparatima. Gledam u susedni hram koji izgleda kao scenografija iz filmova o Indijani Džonsu, jer je obrastao u travu i korov. Ovaj hram je posvećen Višnuu i Šivi. Pored njega se nalaze još dva Višnu hrama, od kojih jedan predstavlja Višnu Narajan, odnosno Višnua kao "tvorca univerzuma".  

Preko puta svih ovih hramova nalazi se palata kraljeva iz dinastije Malla, koja je sada muzej. U Patanu je danas vedro i sunčano, te nisam mnogo raspoložan da provodim vreme u zatvorenim prostorijama. Zato, turbo brzinom prolazim kroz muzej i provodim svega dvadesetak minuta unutra. Muzej obiluje zbirkama predmeta koji su pripadali kraljevskoj dinastiji, umetničkim slikama i fotografijama. 

 
Idem pešačkom ulicom i gledam ljude. Meštani sede na klupama, a sede i na trgu. Muškarci nose tradicionalne kape, a žene su obučene u svilenkaste haljine jarkih boja. Mnoga deca, uključujući i bebe, su našminkana. Pored mene prolaze deca u uniformama i stalno dobacuju nešto na engleskom. Svi su veseli i razdragani. U osnovnim školama u Nepalu postoje posebna odeljenja za dečake, a posebna za devojčice. Uniforme koje ovi školarci nose izgledaju kao modeli iz 60-tih godina prošlog veka. Cela atmosfera u gradu je kao da sam ušao u neki film snimljen pre 50-ak godina. Međutim, foto-aparati i po neki mobilni telefon pokazuju da smo ipak u modernijem dobu. Ispred susednog Šivinog hrama stoje dve velike statue slonova, a lokalni klinci se razdragano pentraju po njima. Ubrzo dolaze policajci, zvižde i naređuju deci da siđu odatle. Čim policajci odu, deca se ponovo penju na slonove i tako opet u krug, sve dok ne naiđe neka druga patrola. 

Prilazi mi jedna devojčica od 7-8 godina, pa me učtivo pita :
„Gospodine, da li možete da fotografišete moju sestru i mene?“
„Naravno.“-kažem ja, a devojčica odlazi do svoje mlađe sestre, grli je i pozira mi.
„Sada bi volele da vidimo kako smo ispale.“- reče opet ova devojčica. Pokazujem im fotku na displeju svog polovnog "krš" digitalca plaćenog svega 25 evra, a one se smeškaju, raduju i skakuću od sreće. Više puta se dešavalo da deca žele da ih uslikam, kako bi za trenutak imala bliski kontakt sa digitalnim foto-aparatom i na tren pobegla iz siromaštva i bede u kojoj žive. Većina stanovništva ne može sebi da priušti ništa od tehnike, te radoznali klinci koriste svaku priliku da proćaskaju sa strancima i vide kako funkcionišu neke današnje moderne igračke.

Sati brzo prolaze na Darbar trgu i vidim da je već kasno popodne. Šetam bezimenim ulicama starog grada i tragam za “Zlatnim hramom“. Nakon pola sata prijatnog lutanja, stižem ispred neupadljivog ulaza gde na metalnoj ploči na više jezika piše “Dobrodošli u Zlatni hram!“. Ulazim kroz omalenu kapiju i već se nalazim na korak od ovog verskog kompleksa. Ulaz je besplatan, ali na kapiji stoje monasi koji proveravaju da li na sebi imate nešto napravljeno od životinjske kože. U dvorište i u sam hram ne smete da unesete ništa od kože, jer je ubijanje životinja u takve svrhe suprotno hinduističkim učenjima. Ljudi ostavljaju na čuvanje cipele, patike, kaiševe, torbe. Ja srećom nemam ništa od ovakvih kožnih stvari, pa odmah ulazim u dvorište Zlatnog hrama.

Ovo je hinduistički hram, ali je posvećen Budi, kao jednoj od inkarnacija božanstva Višnu. Hram je uglavnom u zlatnoj i srebrnoj boji, a u dvorištu se nalazi mnoštvo interesantnih figura i statua. U samom centru, nalazi se statua Bude. Glavni sveštenik u ovom hramu mora uvek da bude - dečak! Deca sveštenici se smenjuju svakih šest meseci na mestu "poglavara" ovog hrama. Takvo je pravilo. Vidim turiste kako se okupljaju oko jednog ćoška i svi nešto fotografišu. Prilazim i ja. Na balkonu, na dva metra od mene stoji omaleni dečkić u monaškoj odeći. Mirnog pogleda, usporenih pokreta i sa ozbiljnom ekspresijom lica, ignoriše svu tu preveliku pažnju koju je u tom trenutku imao. Stoji mirno i ponosno, kao da zna nešto što svi mi ne znamo.
 

                                                krompir sa karijem (levo),   nepalski "fast food": mo-mo (desno)

Već sam gladan. Vidim neki mali sokak sa neuglednim radnjicama, gde hranu kupuje lokalno stanovništvo. E, tu hoću da jedem! Kupujem neki krompir i umačem ga u kari sos, a zatim pronalazim mali dućan gde se prodaje mo-mo. Ovo je jedan od najprepoznatljivijih nepalskih specijaliteta, jeftin je i široko dostupan. Mo-mo je pecivo prženo u ulju poput naših mekika, ali je unutra ispunjeno smešom soje, crvenog luka i bibera. Dobro je, ukusno i košta svega 10 evro centi po komadu.
 

Ubrzo stižem i do kapije grada u čijoj blizini se nalazi omalena autobuska stanica. Vidim mnoštvo parkiranih mini-buseva, koji su prosečno stari 30-40 godina, a možda i više... nije lako proceniti. Neki klinac viče: ,,Katmandu" i ja ulazim u vozilo. Unutrašnjost nepalskih autobusa je specifična: volan je sa desne strane, a putnici mogu da sede bukvalno i pored vozača. Na mnogim prozorima ne postoje staklena okna, već samo neke stare zavese, u busevima su i ljudi i životinje, vrata na busu su sve vreme otvorena, a na njima stoji neki klinac koji promoviše ovu vožnju. Krećemo se brzinom od 15-ak kilometara na čas, dok ovaj dečak dobacuje prolaznicima i ljudima na ulici: "Katmaaanduuu". Kada bi neko sa ulice poželeo da uđe u bus, dečak na vratima bi to primetio i onda bi pesnicom udarao u autobus, što je signal da se šofer zaustavi. Cena prevoza je neverovatno jeftina, a novac ostavljate na nekoj prostirci postavljenoj na uzvišenju koje se nalazi levo od vozača.Ovo nesvakidašnje iskustvo trajalo je nešto manje od sat vremena, jer je autobus stajao bukvalno na svakom ćošku.

(autobus do Katmandua)

Veče je. Po prvi put otkako sam krenuo na ovo dugo putovanje imam problema sa stomakom. Najverovatnije zbog ulične hrane. Zato, odlučujem da ostanem u hotelskoj sobi na Tamelu. Veče provodim sa knjigom "LP Nepal" i besplatnim rolnama toalet papira, koje mi sleduju. U međuvremenu, planiram sutrašnje putovanje do Baktapura.