NEPAL: Hram majmuna & Katmandu

"Sadhu" , sveti čovek

Šetam po Darbar trgu i obilazim hramove, a zatim u daljini vidim nekog čudnog čoveka u narandžastom. Prilazim mu bliže. To je "sadhu" ili "sveti čovek". U prevodu sa hindu jezika, sadhu znači "dobar čovek". Na ove ljude moguće je naići u Nepalu ili Indiji. Oni su askete, lutajući hindu sveštenici, koji su se odrekli svega materijalnog i prepustili duhovnom. Celi dan provode u meditaciji i imaju dugačke kose i brade, koje godinama ne peru. Fizički izled im i nije bitan, a najčešće su odeveni u narandžastu odeću. Ovaj sadhu koji stoji ispred mene izgleda isuviše uredno i našminkano, čak ga i prepoznajem sa stranica knjige "LP Nepal". Izgleda da on ne luta svetom kao ostali sveti ljudi i jogiji, već da je nastanjen u Katmanduu. I ne meditira po celi dan, već pozira za turiste. Sa sobom nosi venac od narandžastog cveća, te laticama maže prolaznike po čelu, blagosiljajući ih. Tačnije, crta im tačku između očiju, koja simboliše najznačajniju od 7 čakri po hinduistčkom verovanju -tzv. treće oko. I ja dobijam "oko" na čelu, a zatim mi ovaj sadhu iskusno pozira za fotografiju. Na kraju mu spuštam novčić u metalnu koficu, koju nosi sa sobom.

Žene u Nepalu obavljaju teške poslove

U blizini se nalazi neko ogromno sveto drvo, a u korenima ovog drveta nalazi se mini-svetilište. Ova minijaturna gradjevina visoka je nešto više od jednog metra, ali kažu da je stara više stotina godina. I dan danas ovo mesto služi vernicima za molitvu i vidljivo je prisustvo svežeg cveća i ostataka mirišljavih štapića. Pored drveta je i noviji "oltar" sa statuama Brame i Ganeša, gde lokalno stanovništvo prilazi i moli se ovim božanstvima.

omanje svetilište u korenu starog drveta

Žene se mole Brami i Ganešu

Dolazim do mesta zvanog Maru Tole. To je omanji trg, odnosno plato ispred ulaza u dvorište kraljevske palate. Na njemu se nalazi nekoliko hramova. Ovaj prizor izgleda jako lepo: ima puno ptica, ljudi sede unaokolo, neki od njih šetaju. Ovde nailazim na neki poseban mir i tišinu, pa sedim i odmaram, ispijam neki sok i uživam u fantastičnom pogledu.

"Maru Tole", plato ispred kapija kraljevske palate

Na svega dvadesetak metara odavde, nalazi se ulaz u kraljevsku palatu Hanuman Doka. Ovo je palata kraljeva iz dinastije Mala, ali je do skoro služila i dinastiji Šahova. Na ulazu u dvorište palate stoji statua Hanumana, majmunolikog hindu božanstva. Celo mesto obezbeđuju naoružani vojnici-čuvari. Unutar palate je zabranjeno fotografisati, te mi oduzimaju kameru i telefon. Dobijam neki privezak sa brojem, kako bih na izlasku pokupio svoje stvari nazad. Palata je velika i raskošna, ali dosta skromnija od evropskih ili na primer, persijskih. Unutar palate postoji nekoliko dvorišta. U jednom od njih nalazi se ceremonijalni bazen. Religija i monarhija u Nepalu oduvek su bili tesno povezani. Pojedini delovi palate sada su izložbeni prostor, a eksponati su predmeti koji su nekada pripadali nepalskim kraljevima. Ima puno crno-belih fotografija poslednjeg nepalskog kralja, a na mnogim fotografijama prepoznajem Tita i Jovanku Broz. Isti taj kralj, bio je kolekcionar novčanica iz čitavog sveta. Nailazim na kolekciju papirnog novca SFRJ iz Titovog vremena. Tu su i ona "žena sa grožđem" i famozni "rudar" i ona sa statuom Nikole Tesle koji čita neku veliku knjigu, itd.

Pogled na palatu Hanuman Doka

Palata Hanuman Doka

Vraćam se do Madžu Deval hrama, jer se u podnožju nalazi desetak vozača rikši. Pitam ih koliko košta da me odvezu do "Hrama majmuna", koji se nalazi na periferiji grada. Najpre traže 10 američkih dolara da me odvezu tamo, sačekaju i vrate nazad na Tamel. Zatim prepolovljavam cenu na 5 dolara, da bih se na posletku dogovorio sa jednim mlađim momkom za 4 dolara. Možda je to moglo još jeftinije, ali mi je žao što vidim te divne ljude kako se muče da zarade neki novac. Odlučujem da uposlim ovog momka, koji se predstavlja kao Bibek. Uvaljujem se na tvrdo zadnje sedište i Bibek počinje da pedala. Ovo je moja prva vožnja rikšom. Ovo prevozno sredstvo je veoma popularno na celom indijskom sub-kontinentu, jeftino je i ekonomično. Ima puno rikši u Nepalu: neke su za jednog putnika, neke za dvoje, neke su ukrašene plastičnim cvećem, oblepljene nalepnicama "I love you" ili posterima belih polu-golih žena... Svaka rikša je priča za sebe. Vožnja ovim trotočkašem i nije baš prijatna. Moja zadnjica oseća svaku rupu na putu i svaki kamen pod točkovima, a ponekad sam udarao i glavom u improvizovani platneni krov. Očigledno je da ove rikše nemaju amortizere.

Bibek vozi rikšu

Prolazimo kroz ulice i sokake, dok mladi Bibek brzo vrti pedale. Usput nas obilaze automobili i tuk-tukovi. Bibek vozi čas levom, čas desnom stranom puta, a ponekad i po sredini. Nakon desetak minuta vožnje stižemo do reke Višnumati. Nikada nisam video reku sličnu ovoj. Reka Višnumati se gušila u količini smeća! Prelazili smo polako preko mosta, a izgledalo je kao da prelazimo preko nadvožnjaka iznad neke deponije. Dok prelazimo most, u vazduhu se oseća neverovatan trulež i smrad. Zatvaram nos prstima i ubrzo prelazimo na drugu stranu obale.

reka Višnumati

Bibek nastavlja da vrti pedale, ali lagano posustaje. Put se polako penje uzbrdo, a Bibek sa velikim naporom i dalje vozi rikšu. Stenje, vozi polustojeći i već je obliven znojem. Onda ustaje sa sedišta, pa malo gura rikšu, ne bi li uhvatio zalet. Osećam se jako loše zbog svega ovoga. Osećam se kao kolonijalističko đubre koje se vozi, dok se ovaj momak bori za vazduh i za svoju crkavicu. Nailazimo na veliku uzbrdicu i ja samovoljno silazim sa sedišta. Zajedno guramo rikšu uzbrdo, a njemu se vraća osmeh na lice. Ubrzo stižemo do podnožja brda, na čijem se vrhu nalazi "Hram majmuna".
,,Ja ću ovde da te čekam. Penji se uz stepenice, pa ćeš na vrhu ugledati hram. Pored hrama, obiđi i manastir, kao i ostale stvari."- kaže Bibek.
,,OK. Ti ćeš da me čekaš ovde, jel?" -pitam ga.
,,Da, da. Biću ovde. Trebaće ti otprilike dva sata da sve vidiš." -reče on.

Put do "Hrama majmuna"

Prosjaci i majmuni na stepeništu

Tačno 365 stepenika vode do "Hrama majmuna". Svaki stepenik predstavlja jedan dan u godini. Polako počinjem da se penjem. Usput nailazim na druge turiste, na lokalne prodavce, kao i na statue Bude, Hanumana i na omalene stupe smeštene sa leve i desne strane stepeništa. Potom, počinjem da viđam i majmune: jednog, dva, a zatim i cele čopore od po desetak njih. Skaču po drveću, merkaju turiste, piju vodu, a ukoliko u rukama nosite neku hranu - možete lako ostati bez nje. Na stepeništu ima puno žena koje prose, kao i male dece. Imam neki metalni sitniš u džepu, zvecka mi tu non-stop, pa gledam da ga se otarasim. Prilazi mi jedna sredovečna žena sa malim detetom i ja joj dajem te metalne novčiće. To se pokazalo kao velika greška. Ostale žene-prosjaci videše moj čin i onda nekoliko njih pojuri prema meni. Pokušavam da se što brže penjem uz stepenice, a one me odozdo polako sustižu. Nemam više snage, jurim još malo, a zatim posustajem - već sam blizu vrha! Okrećem se i vidim da ih više nema iza mene. Uh, dobro je!

Grupa majmuna na putu do hrama

Na vrhu brda, dolazim do daha. Ispred mene stoji majmun i gleda me pravo u oči. Vadim foto-aparat da ga uslikam, a on kao da već zna šta je to, te bezvoljno okreće glavu na drugu stranu, a zatim se penje na susedno drvo. Sa brda se pruža pogled na Katmandu i na jedan deo doline oko ove nepalske prestonice. Grad je velik, šaren, sa jako malo zelenila. Vidi se mnoštvo prizemnih kuća i ni jedna jedina veća zgrada.

Panorama Katmandua

Hram majmuna ili Svajambunat je budistički hram, posvećen tibetanskom tipu budizma. Za nepalske budiste, ovo je najvažnije mesto hodočašća, a za Tibetance - ovaj hram je drugi po važnosti. Hram Svajambunat se naziva hramom majmuna, zato što u pojedinim delovima kompleksa žive "sveti" majmuni. U sredini, nalazi se jedna velika stupa zlatno-žute boje, na kojoj su iscrtane Budine oči i obrve. Između njih je iscrtano nešto nalik nosu, ali to je zapravo nepalski simbol za "jedinstvo". Okolo glavne stupe, nalazi se i desetak manjih. Majmuni skakuću po krovovima hramova, u rukama često drže neku hranu i poziraju za turiste. Kao da znaju da ih ljudi smatraju svetima, te se tako i ponašaju.

Hram majmuna (Swayambhunath)

Moja malenkost

Po legendi, dolina Katmandua bila je jedno veliko jezero u kome je cvetao lotus. Jedan od najprosvećenijih budističkih sveštenika, koji se zvao Mandžusri imao je viziju ovog jezera. Pronašao ga je, došao ovde i često meditirao ispred jezera i lotusovog cveta. Blagodeti ovog mesta mu se dopadoše, te on odluči da se tu i nastani. On poseče obližnju šumu, kako bi napravio kuće za buduće generacije. Zbog toga, jezero oteče kroz kanjon koji je on prokrčio i na mestu gde je nekada stajalo jezero - osta samo prazna dolina. List lotusa se pretvori u brdo, a cvet lotusa u hram. I to u hram Svajambunat, odnosno u "Hram majmuna"!

Mnoštvo omanjih stupi, kao i deo kompleksa oko manastira

U blizini hrama postoji i tibetanski manastir, koji je novijeg datuma i star je svega 200 godina. Ulazim u manastir, a unutra je u toku neka vrsta molitve. Mnoštvo budističkih sveštenika odevenih u narandžasto i crveno ponavlja jednu mantru iznova i iznova. Oko manastira ima dosta radnji sa suvenirima. Napolju se na svakom koraku čuje budistička spiritualna muzika, i to uglavnom mantra "Om mani padme hum". Ova pesma vrtela se svuda, te je pamtim kao upečatljiv detalj sa ovog nepalskog putešestvija. Na brdu se nalazi mnoštvo svetog drveća, koja su stara nekoliko stotina godina. Oko ovih drveća razapete su šarene budističke zastavice, koje povezuju drveće sa hramovima ili ih povezuju međusobno. Iza manastira nalazi se jedna fontana u koju se po tradiciji ubacuje novčić i zamišlja želja. Dok stojim ispred fontane, pored mene staje grupica mlađih ljudi i počinje nešto da diskutuje. Odmah prepoznajem da govore bugarskim jezikom, te se ubacujem u konverzaciju. Bilo mi je drago da naletim na ljude iz "naših krajeva", a i prilika da provežbam malo svoj  bugarski jezik. Momci i devojke su iz Sofije, samostalno su doputovali u Nepal i oduševljavaju se gradom. Kao i po običaju, kažu: ,,Pirot je naš!". Otpozdravljam im i silazim stepenicama niz brdo. Usput se pitam da li me ovaj rikša-vozač još uvek čeka, s obzirom da smo se rastali pre nešto više od dva sata. Naravno, čekao je.

Veče je, a ja šetam po Tamelu. Svetla se pale, a kafići i klubovi se pune mušterijama. Na svakom ćošku stoji po jedan diler droge, po jedan makro i po jedan policajac ili policajka ispirsovanog nosa. Pitam se, kako li je ovakav spoj ljudi moguć!? Ali, izgleda da je ovde svašta dozvoljeno. Ovde je sve podređeno turizmu. U daljini čujem živu muziku i polako se približavam izvoru zvuka. Dolazim do jednog paba, penjem se na sprat i sedam uz sto. Na bini je neki lokalni bend. Četiri muzičara sviraju standardnu rokenrol tezgu. Zvuk i nije baš najbolji, ali ponajviše zbog binske opreme i instrumenata koji deluju zastarelo. Dečko koji peva i svira gitaru ima crnu tršavu dugačku kosu, tamnije je puti i po crtama lica - isti je moj rođeni brat! Svi mi imamo svoje dvojnike na planeti, ali eto, ja sam našao dvojnika svog brata - u Nepalu! Naručujem domaća piva jedno za drugim i uvaljen u fotelju, zadovoljno odmaram nakon ovog iscrpljujućeg dana, dok mi uši miluje zvuk distorzije.

Lokalni nepalski rok bend i moj brat (levo)