IRAN: Isfahan je pola sveta!

pogled na centralni trg u Isfahanu

Probudih se na podu, odmoran i pun energije. Samo oni koji su spavali na zemlji znaju o čemu govorim... Ne znam zašto, ali jednostavno -bolje se spava. Moj domaćin Masud beše već budan. "Dobro jutro!" -reče on, "Hajde da popijemo čaj!". "Može, može!"-uzvratih ja. Masud beše Iranac star tridesetak godina, tamnije puti, kratke i blago kovrdžave kose. Njegova strast beše fotografisanje i obrada fotografije. Bio je i veliki ljubitelj umetnosti. Na žalost, Masud beše razveden. Nisam ni znao da je to moguće u Iranu. Ali eto, jeste. Živeo je sam u svom stanu. Samoća mu očigledno nije prijala, pa je često u svoj dom primao belosvetske putnike.

Masud mi dade mapu Isfahana i na njoj iscrta najbitnije stvari u gradu. Odmah mi beše jasno da neću moći da vidim sve što me interesuje. Ostaviću neke stvari i za sutra. Isfahan je treći grad po veličini u Iranu. Nalazi se 350 kilometara južno od Teherana i u njemu živi oko 2 miliona ljudi. U doba vladavine dinastije Safavida, Isfahan je bio glavni grad persijskog carstva, koje je uvek uspešno odolevalo napadima Osmanlija. Nadimak ovog grada je "polovina sveta"! Kroz istoriju, Isfahan nikada nije bio rušen. I dan danas, ovaj grad važi za kulturološku prestonicu Bliskog Istoka. Na meni je bilo da proverim zašto je to tako. Rekoh Masudu da ću se do večere vratiti u njegov stan . Insistirao je da kasnije uveče probamo neka od čuvenih persijskih vina. Sa zadovoljstvom se usudih da kažem: "Da!"

Izađoh iz stana i ubrzo stigoh do reke Zajande. Ova reka se nije nigde ulivala, već je nestajala i sušila se kada dosegne do pustinje Kavir. Reka Zajande delila je centralni Isfahan of naselja Džolfa u kojem su živeli Jermeni. Džolfa je danas sastavni deo Isfahana. Reka Zajande opevana je u mnogim persijskim pesmama, a bila je čuvena zbog mostova na njoj. Duž reke se protezalo dugačko šetalište, a usput su se smenjivali parkovi. Uz Zajande je šetalo puno ljudi -ali ne previše. Sve je izgledalo lepo i uredno -ali ne previše. Ljudi bejaše opušteni i usporeni, niko se nije žurio. Onda stigoh do kamenog mosta Čubi. Par kilometara dalje, reku je premošćavao malo veći Kadžu most. Kao i svi istorijski mostovi u Isfahanu i ovaj beše namenjen isključivo za pešake. Bio je dugačak i sagrađen u prepoznatljivom persijskom stilu. Pređoh preko njega do druge strane obale, a zatim se vratih nazad i sedoh da odmorim.

Most Kadžu na reci Zajande

Ljubavnici sakriveni ispod mosta Čubi

Najzad, stigoh i do najčuvenijeg mosta u Isfahanu. Zvao se "Si-o-se pol" ili "most sa 33 lukova". Ovaj kameni most iz 17. veka bio je prepun šetača. Povezivao je Isfahan sa Džolfom. U podnožju ove gradjevine beše smeštena jedna od najpoznatijih čajdžinica u gradu. Pređoh most nekoliko puta i zadržah se na njemu dobrih pola sata. Čuo sam da "Si-o-se pol" mora da se vidi dva puta: danju i noću, jer odaje totalno drugačiji utisak. Sa idejom da se ponovo vratim do ovog mosta sutra uveče, ispešačih dobrih 4-5 kilometara do samog kulturnog jezgra Isfahana. Tamo je čekao jedan od najnezaboravnih prizora na mom putašestviju: Trg Nahš-e-Džahan.

Šetalište pored reke Zajande i čuveni
"Si-o-Se pol" most u daljini

Ljudi na "Si-o-Se pol" mostu

Nahš-e-Džahan (na persijskom "slika sveta") je najveći i najlepši trg u Iranu. Nakon smrti Homejnija, ime trga je preinačeno u Trg Imama Homejnija, u čast ovom verskom vođi. Bio sam zapanjen lepotom centralnog Isfahana. Na sredini trga nalazio se veliki dekorativni bazen sa vodom tirkizno plave boje, a unaokolo beše puno kočija sa turistima. U trenutku, ovaj prizor me delimično podseti na Beč, ali na neki Beč iz paralelnog univerzuma: gde preovladava drugi stil gradnje, gde umesto bele dominira plava boja, gde umesto katedrala nazirete kupole i minarete šiitskih džamija. Izgledalo je kao da se nalazite u sred video-igre "Princ od Persije" ili u crtaću o Aladinu i čarobnoj lampi. Pored dve džamije, na sam trg imala je pogled i jedna kraljevska palata.

Trg Naqsh-e Jahan

ili (kako ga neki zovu) Trg Imama Homejnija

Odoh do omanje džamije šeika Lotfallāha. Ona nikada nije služila u verske svrhe, a danas je predstavljala muzej. Iako mala, ova građevina beše vrhunsko remek-delo persijskih majstora. Posebna draž beše prigušeno svetlo. Boja zidova, ornamenti i mistična igra svetlošću činili su da unutrašnjost odiše nekom vrstom magije.

džamija šeika Lotfallāha (muzej)

igra svetlosti u muzej-džamiji

Posle posete maloj, odoh i do veće Masdžid džamije ili takozvane Saborne džamije. Ova građevina aktivno je vršila svoju funkciju bogomolje, a njena unutrašnjost beše očaravajuća. Iranske džamije su karakteristične po ajvanima (ili ivanima), posebnom nadsvođenom ulazu u prostoriju. Često su se mogli videti različiti ajvani, od kojih su neki bili zatvoreni zidom. Ajvani su bogato ukrašeni kaliografskim natpisima, pločicama i geometrijskim ornamentima.

Saborna džamija (Šeikova džamija) u Isfahanu
sa minaretima i ajvanom u sredini

detalj iz dvorišta džamije

Uđoh u palatu Ali Kapa, koja ne beše nešto velika. Najbitnija stvar u palati je bio balkon sa kojeg se pružao neverovatan pogled na Trg Imama Homejnija. Širio sam zenice ne bih li što više upio sliku ovog fantastičnog mesta. Izvadih foto-aparat i slikah kao lud. Trg me je mamio da ponovo siđem dole. To i uradih.

Šetajući prema bazenu, obrati mi se jedan mlađi čovek u uniformi: "Dobar dan, gospodine. Dobrodošli u Isfahan! Izvinjavam se što vas ovako presrećem u šetnji. Ja sam iz turističke policije.", i pokaza prstom na svoju značku. "U redu je"-rekoh ja- "Kako mogu da vam pomognem?". Ovaj policajac imao je izuzetno dobar britanski akcenat. Nasmeši se, pa mi reče: "Samo hoću da vas pitam par stvari. Kako vam se dopada Isfahan?  Da li bi ste nešto promenili u gradu?". Rekoh da sam veoma zadovoljan i gradom i ljudima.. Policajac klimnu potvrdno glavom, još jednom se nasmeši i učtivo me otpozdravi. Ovo mi beše najprijatnije iskustvo sa policijom u životu, jer uvideh da čak i oni mogu biti ljubazni i pristojni. Sve mi se više dopadao ovaj grad.

Bio sam umoran. Noge me više nisu slušale. Tog dana prepešačio sam sigurno više od 15 kilometara. Odoh do bazara i za maler zalutah u njemu. Pitao sam ljude za izlaz, ali sam lutao i lutao kroz prolaze i sokake. Ipak, dobar je bio osećaj izgubiti se u takvoj šarenolikoj sredini. Obožavam bazare! Ne zbog kupovine, već zbog specifične slike: svakojaki ljudi, miris začina i sušenog voća u vazduhu mešao se sa mirisima nargila, možete da zastanete i ćaskate sa prolaznicima ili probate neku hranu ... jednostavno - bazar je doživljaj za sva čula!

Uspeh nekako da nadjem izlaz iz bazara, pa potom sedoh u taksi. Vozaču pokazah parče hartije sa adresom Masudovog stana. Nakon pola sata vožnje, on me doveze na željeno mesto. Dadoh taksisti 35.000 riala (oko 1 evro), a on beše presrećan i vidno dirnut mojim gestom. Masud je čekao kod kuće. Okrepih se čajem i kolačićima, a zatim moj domaćin reče: "Večeras pijemo crno vino!" Vina iz persijskih vinograda nekada su važila za jedna od najkvalitetnijih u svetu, sve dok proizvodnja alkohola nije zakonom zabranjena. "Gde ćemo da kupimo vino?" -pitah ja. Masud reče: "Znam čoveka. Idemo najpre kolima da pokupimo moju devojku, pa ćemo usput da ispazarimo par litara." Složih se sa ovim planom. Sedosmo u Masudova kola i najpre odosmo do mesta na kome je čekala njegova devojka. Ona beše omanjeg rasta, sa ešarpom na glavi i pričala je uglavnom na persijskom. Potom svratismo do jermenskog dela grada, gde kupismo nekoliko flaša domaćeg crnog vina.

tezga sa začinima na bazaru

moja malenkost u Džamel džamiji

Vratismo se opet u Masudov dom. Devojka strgnu ešarpu sa svoje glave i baci je na pod, a svoj mantil zakači na čiviluk. Bila je obučena moderno. Na sebi je imala kratku majicu sa izrezanim dekolteom, koja beše dužine do iznad pupka. Svi Iranci živeli su normalan i opušten život kod kuće, ali su u javnosti morali da poštuju pravila. Masudova devojka i ja smo spremali večeru. Ona je pripremala neko iransko jelo, a ja mediteransko: pastu sa tunjevinom, maslinama i paradajz sosom. Potom sedosmo uz sto i probasmo vino. Bilo je jako dobro. Uz večeru nam se pridruži još jedan Iranac srednjih godina, koji beše Masudov drug.

Razgovarasmo o svakojakim temama, a zatim taj Iranac reče da je njegov rođeni brat Iranski konzul. "U kojoj zemlji?"- priupitah ja. "U Bugarskoj."-reče ovaj čovek. Ostadoh zapanjen za trenutak, onda zatvorih svoja usta i rekoh: "Nemoj još i da mi kažeš da se zove g.Monzavi!?". "Da, da ... to je naše porodično prezime"- odgovori ovaj čovek, sad već vidno zbunjen činjenicom da ja to znam. Kakva slučajnost! Taj isti g.Monzavi mi je uručio iransku vizu u ambasadi u Sofiji. Upoznao sam se sa njim par nedelja pre mog polaska na put. A sada, sasvim slučajno, u Iranu nabasah na njegovog brata! Ovo beše dobar povod da popijemo svo vino i ostala pića koja se zatekoše u frižideru ...