IRAN: Opijum, kultura & hašišari Isfahana!

 na prodaju: nogice i škembe od kamile

Kultura nije samo zgrada izgrađena pre hiljadu godina ili poseta nekom muzeju da bi celog dana blejali u predmete u zastakljenim vitrinama. Kultura je svuda oko nas. Ona je u hrani koju jedemo, u piću, muzici, običajima, u oblačenju, u stilu života. Urezana u kamen, ona predstavlja samo sećanje na neko prošlo vreme. Taj kamen neće promeniti čoveka, ali misao hoće. Kultura je živa stvar, nosi sa sobom, a najviše je ima u nama samima. Praćen ovakvim razmišljanjima, odlučih da u Iranu što više odsedam kod ljudi, a da svoj boravak po hotelima svedem na minimum.

Tog jutra se probudih u Masudovoj kući u Isfahanu. Osećao sam se odmorno i nisam bio mamuran. To je značilo da je domaće vino, koje smo pili prethodne noći, bilo dobrog kvaliteta. Masud napravi čaj, a zatim sedosmo da doručkujemo. Jeli smo neki sirni namaz i piletinu u konzervi. Piletina u konzervi beše za mene nešto potpuno novo. To belo pileće meso u marinadi sličnoj kao što se kod nas prodaje tunjevina, beše jako ukusno. Uz doručak razgovarasmo malo o gradu, ljudima i politici. Bio je petak, neradni dan u Iranu. Ali bio je i dan za parlamentarne izbore. Masud beše ubeđen da će Ahmadinedžadova stranka da pobedi, pa nije bio zainteresovan ni da izlazi na glasanje. Umesto toga, odlučio je da ostane kući i završava neke poslove na netu. Dogovorismo se da se vidimo uveče.

dvorište Masdžid džamije u Isfahanu

iranski novac - rijali

Izađoh na ulicu. Grad beše pun ljudi. Šetao sam lagano prema istorijskom delu grada. Ne uvideh ništa što bi upućivalo na to da su danas izbori u Iranu. Nije bilo nikakvih postera, bilborda i ostalih propagandnih materijala. Možda je zabranjeno lepljenje bilo kakvih plakata po gradu, pomislih. Mahnuh rukom i zaustavih neki taksi. "Jel može do Hašt Behešt palate?"- upitah ja na persijskom, već napamet naučenu frazu. Vozač potvrdno klimnu glavom. Na zadnjem sedištu, pored mene, sedela su dva momka iz Pakistana. Hvalili su se stvarima koje imaju kod kuće, ne bi li mi stavili do znanja koliko su kul. Na kraju vožnje, poručiše mi da im se javim ukoliko dolazim u pakistanski Beludžistan. Inače, ova oblast poznata je kao najnemirnija i najnestabilnija regija u Pakistanu. "Važi, važi."- rekoh ja i zatvorih vrata od taksija. Već bejah u parku ispred palate Hašt Behešt. Park beše lep, a drveće u njemu staro i veliko. Sama palata i ne beše ništa posebno zanimljiva. Bila je mala, a murali na zidovima bili su slabo očuvani. Nema veze, pomislih, to je samo uvertira za ono što sledi.

pogled na zadnji deo palate Čehel Sotun

Čehel Sotun, palata od 40 stubova

Ubrzo stigoh i do najlepšeg persijskog dvora u Isfahanu, u Čehel Sotun (ili "palatu od 40 stubova"). Ova palata služila je persijskim kraljevima za zabavu, uživanje i prijem stranih delegacija. Kroz dvorište protezao se dugačak dekorativni bazen ispunjen vodom. Bazen se pružao sve do dvorskog paviljona, koji beše potpret sa 40 stubova. Sa paviljona, ulaz je dalje vodio u zgradu. Ulaz beše bogato dekorisan kristalima i mozaicima od stakla, onako kako su samo persijski majstori umeli. Centralna prostorija beše ogromna i raskošna, a po zidovima bili su oslikani murali. Kada stigoh do dvorišta iza palate, uzdahnuh duboko. Prizor je bio čaroban. Beše mi teško da se pomerim sa tog mesta, ali morao sam da idem dalje.

glavni ulaz u dvor

murali na zidovima dvora

Vožnja gradskim autobusom u Isfahanu koštala je 2.000 rijala, što je oko 8 naših dinara. Odvezoh se na drugu stranu grada da vidim Manar Džonban ili "minarete koji se ljuljaju". Ovo mesto je mauzolej, u kome je sahranjen čuveni persijski mistik iz 14.veka. Minareti su dodati kasnije. Dosta toga je nepoznato u vezi ovog mesta. Svakih sat vremena na mauzolej se penjao čovek, koji je pokušavao da zaljulja minaret. Posle par sekundi gurkanja, minaret bi počeo da se trese. A nakon pola minuta, sasvim neobjašnjivo, počinje sam od sebe da se trese i drugi minaret, koji se nalazi desetak metara od prvog.

Manar Džomban, sa minaretima koji se tresu

jermenska katedrala Vank

Bilo je već kasno popodne, a ja se iz taksija iskrcah u jermenski deo grada. U Iranu postoji dosta nacionalnih manjina, a Jermeni su jedna od njih. Vekovima su živeli u zajednicama, rame uz rame sa Irancima. Džolfa je bio takav deo grada. Ulice su bile uske i popločane kaldrmom. Ispred sebe videh čoveka koji je u vidno alkoholisanom stanju, crvenog nosa i lica, ležao preprečen preko trotoara. "Stigao sam na pravo mesto. Ovo mora biti Džolfa." -pomislih. Jermeni su hrišćanski narod, a njihova crkva bliža je pravoslavnom od katoličkih učenja. Ovaj deo grada imao je nekoliko interesantnih verskih objekata. Najpoznatija beše katedrala Vank. Jermenske crkve u Iranu imale su zajedničku arhitektonsku crtu sa džamijama, ali umesto minareta - u dvorištima beše zvonik, a na prepoznatljivoj persijskoh kupoli stajao je krst. U centru Džolfe naiđoh na nekoliko čajdžinica, pa sedoh u jednu od njih. Izgledala je kao neki bar, dok se sa zvučnika čula tiha rok muzika. Naručih tursku kafu i čizkejk.

večernji pogled na "Si-o-Se pol" most

pogled na Isfahan

Dok je lagano padalo veče, šetao sam uz reku Zajande. U daljini, nazirao se "Si-o-se" most. Krenuh prema njemu. Ova šetnja beše neverovatno prijatna i u trenutku se rastužih, jer sam na ovako divnom i romantičnom mestu bio sam. Moja draga, čekala je u Kini. Obećao sam sebi da ću jednog dana da je dovedem u Isfahan i da je prošetam uz reku. Već se približih mostu. "Si-o-Se" beše obasjan prigušenim žutim svetlom, a na njemu beše puno mladog sveta. Na mostu postoji mnogo kutaka i skoro svi bejaše ispunjeni ljudima. Tu su sedeli prijatelji, porodice, zaljubljeni parovi. Nađoh i ja svoj kutak, a zatim mi zazvoni telefon. To je bio Masud. "U kolima sam. Sad ću da te pokupim."-reče on, "Vreme je za akciju!".

Upadoh u Masudova kola i sedoh na prednje sedište. On me pogleda, pa reče: "Idemo da kupimo rakiju od Jermena!" i dade gas. Stigosmo u jedan mračniji sokak, gde pored parkiranog automobila stajaše neki čovek. Masud i ja izađosmo iz kola. Čovek otvori prtljažnik svog automobila i izvadi flašu rakije. Uzesmo flašu, platismo mu i sedosmo nazad u kola. Za litar rakije dali smo 150.000 rijala, što je bilo oko 7 evra. Masud je vozio gradom. Jednom rukom je držao volan, a drugom rukom dade mi 2 čaše. "Evo, sipaj nam po jednu da probamo!"-reče on. "Ali ti voziš... a u Iranu možemo da imamo problema zbog alkohola."- progunđah ja. Masud se nasmeja: "Ma nema problema, mnogi ljudi ovde piju. Svi piju kod kuće ili u svom automobilu. Eto, mi smo sad u automobilu, nismo na ulici. Sipaj, slobodno!". Rakija beše jaka i dobra, sa karakterističnom slatkom crtom. "Od čega je ova rakija?"-upitah. "To je domaća rakija od urmi. Jel ti se sviđa?"- izusti Masud. "Da, da." -odgovorih.

Svratismo do Masudovog stana i on pokupi svoj laptop i zvučnike. "E, sad idemo na jedno mesto. Tebi će ovo biti veoma interesantno i nesvakidašnje iskustvo."-reče on. Nije hteo da mi otkrije gde me vodi. Stigosmo u neki stari deo grada sa trošnim omanjim kućicama. Pokucasmo na jedna drvena vrata. Nakon par trenutaka, vrata se otvoriše i kroz njih glavu proviri jedan proćelav mlađi muškarac. Bio je to Masudov prijatelj, koji nas pozva da uđemo unutra. Kako uđosmo u prostoriju, u nos me udari miris prljavih čarapa. Ali, ne beše to baš taj miris, ovaj beše nekako malo sladunjav. "To se oseća opijum."-reče mi domaćin.

lula za pušenje opijuma

Soba beše velika i u retro-stilu. Sa jedne strane beše veliki divan, a u suprotnom zidu goreo je kamin. Pored kamina, na podu su sedela dva starija muškarca, možda već zašla u sedmu deceniju života. Nije bilo hladno, ali sedeli su na podu, pored kamina u kome je gorela vatra. Koža na licu beše im smežurena, a pogled malo zamućen. Pored toga, oni bejaše veoma opušteni. Pozdraviše se sa nama i ponudiše nas da sednemo na divan. U rukama su držali lule za opijum.

Mene ponudiše narandžama i drugim voćem. "Jesi pušio opijum do sad?"- upita me Masud. "Nisam."-rekoh ja. "Ni slučajno da nisi pokušavao! To je veoma zeznuta droga, koja pravi fizičku zavisnost. To smeju da rade samo iskusni hašišari, kao ovi ovde."-reče on. Cele večeri govorismo o Srbiji, o Iranu, o politici, o Bosni, o svemu i svačemu. A onda Masud upali laptop, poveza zvučnike i pusti spot za pesmu "Fade Away", benda "Kuriri" u kojem sam ja pevao. Ovo beše najčudnija promocija ikada! Pućkali su u svoje opijum-lule, stavljali žar na vrh, slušali pesmu i potvrdno klimali glavom: "Dobro je, dobro je! Ajde sad ponovo!". I onda pustismo pesmu ponovo, a oni kao da su već bili u ekranu i igrali zajedno sa mladom balerinom. Pušili su aktivno dobrih 2-3 sata, a zatim Masud reče: "Ej Nenade, moram malo da povučem i ja. Ti ćeš da nas voziš kasnije mojim kolima do stana!". "Nema problema, voziću."-rekoh ja, "samo ako budeš priseban mi pokažeš gde da idem."

Ubrzo sedosmo u kola. Masud mi dade ključ od automobila i sedoh uz volan. Bila je već noć, te je saobraćaj u gradu bio malo ređi. Danju i nije baš zgodno voziti po gradovima u Iranu. Onda Masud uze flašu i natoči mi još jednu čašicu rakije: "Evo, za bolju koncentraciju!" Odglumih da pijem par gutalja, pa spustih čašu između sedišta. Na pola puta skapirah da nemam pri sebi ni vozačku dozvolu. Ipak, nije bilo problema. Čim stigosmo u Masudov stan, bacih se na kauč.