IRAN: Zoroastrijanci i "kule tišine"

tapiserija u hotelu "Silk road", a na njoj:
Zaratustra (levo), hram vatre (u sredini) i Ahura Mazda (desno)

U ulici Imama Homejnija u Jazdu, u blizini Sahat kule širio se miris vrućeg hleba. Za nekih 10-ak euro centi dobili smo dva tanka hrskava hleba, koje Iranci zovu lavaš. Potom smo u susednoj prodavnici kupili veću količinu topljenog sira i gozba je mogla da počne! Nakon ovog prostog (ali ukusnog) doručka, Balal me pozva telefonom i reče da će doći kolima da pokupi Dena i mene. Dvadesetak minuta kasnije, krenusmo ka "kulama tišine". Kule tišine nalaze na samoj periferiji grada, pa nije lako doći do njih.

jedna od "kula tišine" u Jazdu

Jazd je oaza zoroastrijanske religije. Ova religija bila je zastupljena širom nekadašnje Persije, a stara je više od 3 milenijuma. Dolaskom islama na ove prostore, Persijanci su promenili svoju veroispovest. Međutim, ostalo je na stotine hiljada onih koji nisu hteli da se odreknu stare religije, pa zbog toga ona opstaje i dan danas. Ova religija poznata je i kao Mazdaizam ili Zaratustrizam, a njen oblik ustanovio je Zaratustra (ili Zoroaster) napisavši svetu knjigu Avesta. Vrhovni Bog je Ahura Mazda i on je predstavljen simbolom vatre. Zato su svi zoroastrijanski hramovi "hramovi vatre". Postoji veliko poštovanje sva četiri elementa: vode, zemlje, vazduha i vatre. Ne postoje striktne moralne norme, ali je čitava poenta borba dobra i zla u čovekovom životu ... tako da ljudi moraju sami naći najbolji način kako bi ispravno mislili, ispravno govorili i ispravno postupali. Takođe, veoma je bitno biti umeren u svemu i nikada ne ići u krajnosti, bile one dobre ili loše. Jedan od najpoznatijih pripadnika zoroastrijanizma u novijem vremenu bio je Fredi Merkjuri, frontmen grupe "Queen".

u sredini kule postoji je rupa u koju su stavljana
tela pokojnika kao hrana lešinarima

Na periferiji grada počinje da se nazire pustinja, koja se kasnije širi sve do kraja horizonta. Na vrhovima brda već vidimo dve takozvane "kule tišine". Ovo su ritualne građevine namenjene sahranjivanju zoroastrijanskih vernika, poznatije još i kao dakme. Nije lako popeti se do njih. Strma staza vodila je do ulaza u jednu od kula. Popesmo se gore. Na vrhu dakme nema ničega osim iskopane rupe u zemlji. Ovde su se nekada ostavljala tela mrtvih. Ostavljala su se kao hrana lešinarima! Sve ovo u današnje vreme može da se okarakteriše kao jako bizarno, ali za vernike bi ovakav postupak predstavljao ništa drugo do "prirodnog balansa" na planeti i normalnog lanca ishrane u prirodi. Jedina slična stvar za koju sam do tog trenutka čuo, bila je "nebesko sahranjivanje" u Himalajima, gde je postupak bio skoro pa identičan ovom. Seli smo na zid kule, a Balal poče da priča priču o ovim građevinama. Reče nam da su ove kule bile funkcionalne sve do 1970. godine, kada su tadašnje vlasti zakonom zabranile ovaj obred. Danas se pripadnici ove religije sahranjuju na groblju koje se nalazi u blizini. Celo ovo iskustvo ostavilo je na mene snažan utisak, jer sve beše totalno drugačije.

Sound of silence

vreća sa šafranom

Balal nas doveze kolima do grada. Den i ja izađosmo iz automobila u blizini centralnog trga. Posle kratke šetnje gradom, odosmo malo do bazara. Tamo sam kupio nekoliko grama šafrana. Ovaj začin važi za jedan od najzdravijih, pa je široko primenljiv i u medicinske svrhe. Pritom, davao je specifičan i jako dobar ukus jelima od pirinča. Šafran je najskuplji začin na svetu i postoji limit koliko grama možete da iznesete iz Irana. Ova biljka cveta samo jednom godišnje, a period cvetanja traje svega dve nedelje. Da bi dobili kilogram šafrana, porebno je ubrati oko 150.000 cvetova ove biljke! Zato je i cena jednog grama šafrana bila između 5 i 15 evra.

Zoroasrijanski hram vatre Ateškadeh

Simbol Faravahara, karakterstičan za ovu religiju

Kasnije popodne, odlučio sam da potražim Ateškadeh: najpoznatiji zoroastrijasnki hram vatre u Iranu i u svetu. Nije bilo lako stići do njega. Imao sam mapu sa sobom, ali hram se nalazio u nekom zabačenom delu grada. Den odustade od potrage i vrati se u hotel gde je radio Balal. Krenuo sam sam.  Usput sam zapitkivao prolaznike: "Ateškadeh? Ateškadeh? Da li znate gde se on nalazi?". A zatim bih krenuo da se samom sebi smejem, jer mi je ime ovog hrama zvučalo kao "atekade" (što bi u pirotskom govornom području značilo "samo tako", "bravo" ... a ovu reč koristile su uglavnom babe). Posle sat vremena hodanja tamo-amo, stigoh do svog odredišta. Ušao sam u dvorište hrama. Ispred njega beše mali okrugli bazen ispunjen vodom, a na samoj zgradi veliki simbol faravahara. Uđoh unutra. Glavna prostorija bila je ukrašena izabranim rečima iz svete knjige Aveste. Reči su bile ispisane na persijskom i engleskom jeziku. U ovoj bogomolji beše desetak vernika. Jedan deo prostorije ličio je na oltar. Tu je bila okačena slika Zaratusre, a kroz zastakljeni prozor nazirao se veliki pehar u kojem je gorela vatra. Kažu da ovaj plamen gori u kontinuitetu punih 1500 godina!

Oltar u hramu vatre i slika Zaratustre (desno)

Sveti plamen

Palo je veče. Još jednom se vratih do centra grada i tamo videh onog Tajlanđanina koji biciklom obilazi svet, a kojeg sam upoznao prethodnog dana. Zvao se Savang. Reče da traži Zurkhane, odnosno "kuću snage". Čuo je da svakog dana postoji trening u prastarom rezervoaru za vodu u centru grada. Uđosmo u prvu građevinu koja nam zaliči na rezervoar za vodu (zgrada u obliku polusfere) i pogodak! To je bilo to! Momci na ulazu nas zamoliše da se izujemo. Ubrzo se začuo zvuk bubnja, koji je naglašavao početak ovog nama nesvakidašnjeg događaja.

Zurkhane (kuća snage), zagrevanje ratnika

Izuzetno teška vežba koja se izvodi tegovima-palicama

Ovo je stara persijska disciplina, tačnije trening za persijske ratnike. U sredini prostorije postojao je okrugli ring, a u njemu su stajali snažni momci u karakterističnoj odeći. Na nogama su nosili svečanu ratničku odeću, nešto što je ličilo na pantalone sa izvezenim šarama. U prostoriji je postojala neka mala ozvučena bina, a na njoj perkusionista koji je sve vreme držao ritam, davao komande i pevao. Počeli su najpre sa zagreavanjem, a zatim jedan po jedan radili vežbe snage, izdržljivosti, koordinacije pokreta. Sve ovo beše jako interesantno. Savang i ja načinismo puno fotografija, a pored toga bili smo i jedini posmatrači. Sve je trajalo četrdesetak minuta: vežbe ratnika, dizanje nekih teških tegova, a zatim mahanje oružjem, brzo okretanje oko svoje ose (poput derviša), mahanje nekim štapovima i lancima...

Kad porastem biću - ratnik

Noćni pogled na Amir Čakmak kompleks

Vratismo se do hotela "Silk road", gde je Balal već završavao svoju smenu. Savak mi pokloni mapu ostrva Kešm. Reče da je proveo skoro nedelju dana na ostrvu i dade mi dosta korisnih informacija o Persijskom zalivu. Bilo je vreme za večeru. Balal priđe i predloži mi da probam fasendžun. Fasendžun je tradicionalno persijsko jelo: ćufte od mlevenog mesa (piletina, pačetina ili teletina) u gustom sosu koji je napravljen od soka od nara i mlevenih oraha. Služi se sa žutim ili belim pirinčem. Ukus je po malo slatkast, ali fantastičan!

pirinač, hleb i fasendžun

Nakon večere, Den i ja odosmo do Balalove kuće da uzmemo svoj prtljag. Oprostili smo se od ovog interesantnog i duhovitog domaćina i ubrzo stigli do autobuske stanice. Sedosmo u prvi autobus za Širaz. Vožnja je trajala cele noći.