IRAN: Grad u pustinji - Jazd

Rano ujutru, rastadoh se sa Masudom. Napolju je već čekao taksi. Ubacih svoj veliki ranac u prtljažnik i krenusmo ka autobuskoj stanici. Na šalteru stanice kupih kartu za Jazd. Ovaj grad nalazi se 270km južno od Isfahana i smešten je između dve pustinje: pustinje Lut i pustinje Kavir. Često su ga nazivali "mostom pustinje" zato što povezuje ove dve celine. Nakon tri i po sata vožnje, stigoh.

pogled na Jazd (Yazd)

Novosagrađena autobuska stanica u Jazdu nalazila se izvan grada. Spazih neki parking sa automobilima i uđoh u jedno od taksi vozila. Odjednom, pojavi se neki čičica, prepreči se ispred automobila i poče da se dere. Moj vozač mu nešto uzvrati, a čičica priđe prednjim vratima i poče da ga vuče za rame. Vozač taksija izađe, krenuše da se raspravljaju i gurkaju. Očigledno beše da su se raspravljali oko mene. Onda onaj stariji čovek udari šamar mom taksisti i počeše da se rvaju. Tu priđoše neki ljudi te ih rastaviše, a mene pozvaše da izađem iz kola. Izađoh sav zbunjen ne znajući šta se dešava, a ostali taksisti me uputiše da sednem u čičicina kola. Najuriše onog meni nesuđenog šofera, te on upali auto i ode. Pozvah telefonom Balala, Iranca sa kojim je trebalo da se sretnem i dadoh mu da razgovara sa vozačem. On reče čičici gde treba da me vozi, a zatim mi ispriča šta se ustvari desilo. Onaj čovek kod kojeg sam prvo ušao u kola bio je prevarant ili tzv. "divljak" i nije imao pravo da naplaćuje vožnju svojim automobilom, iako je posedovao natpis "taxi". Usput dobih pregršt izvinjenja zbog incidenta od strane ovog starijeg gospodina, čiji engleski ne beše toliko loš. Reče da moraju nekada i na taj način da se obračunavaju sa ljudima koji im se mešaju u posao, jer takvim ljudima lepa reč ništa ne znači. Kad mu pomenuh da sam iz Srbije, on odmah uskliknu: "Jugoslavija! ... Tito! ... Tito! ... Vi ste nama dobri prijatelji!". Taksista me ostavi ispred hotela "Silk road". Tu je trebalo da se nađem sa Balalom.

ulaz u Masdžid džamiju

ornamenti unutar Masdžid džamije

Na recepciji hotela odmah mi se obratiše: "Izvolite! Kako možemo da vam pomognemo?". "Tražim Balala. Trebalo bi da radi ovde. Da li je stigao?"-upitah momka na recepciji. "Još uvek nije stigao. Slobodno uđite u baštu hotela i smestite se. On će uskoro doći."-odgovori mi ovaj mladić. Hotel "Silk road" važio je za jedan od najbojlih i najjeftinijih u Jazdu. Uprkos ovome, ja sam imao želju da odsedam kod ljudi, te je trebalo da spavam u Balalovoj kući. Bašta hotela beše velika i lepo uređena. Pored stolova i stolica, bejaše tu i nekoliko divana. Smehtih se na jedan. Ubrzo prođe neki lik pored mene i dobaci mi: "Ja definitivno nisam onaj kojeg čekaš!". Dok se okrenuh, on se izgubi. Nakon par minuta, pojavi se isti taj momak, sada već u društvu sa još jednim strancem. "Ja sam Balal."-reče on sa osmehom na licu-"Video sam da ti je ovde jako udobno, te sam otišao da se nađem i sa ovim momkom." - i pokaza na čoveka pored njega. "Dobar dan!"-reče ovaj stranac na srpskom jeziku, "Zovem se Den!". Ovaj plavokosi mladić reče da je nedavno posetio Balkan. Usput je naučio par korisnih fraza na srpsko-hrvatskom, koje su mu u "našim" zemljama bile od pomoći. Reče da ima dvadeset i šest godina i da dolazi iz grada Perta u Australiji. Balal nam pokaza na kutak u koji ostavimo svoj prtljag, ispriča nam nešto o gradu i reče nam da se do večeri vratimo u hotel. Ubrzo, Den i ja izađosmo na ulicu i krenusmo u šetnju gradom.

ulica u starom delu grada

Najpre odosmo do susedne Masdžid džamije. Njeni minareti dostizali su visinu od 40 metara i važila za najvišu džamiju u Iranu. Ova bogomolja datira iz 14. veka i predstavlja jedan od najfinijih primera persijske umetnosti. Unutrašnjost beše veoma impresivna, a džamija bogato dekorisana tirkizno plavim pločicama, ornamentima i arabeskama. U toku je bio podnevni namaz. Odmorismo malo, pa krenusmo dalje.

Jazd nije veliki grad. U njemu živi svega pola miliona ljudi. Ovaj grad beše nešto najegzotičnije što sam video u Iranu. Beše to onaj pravi Iran, onakav kakvog sam ga i zamišljao. Zađosmo u stari deo grada i ubrzo se izgubismo u njemu. Taj osećaj beše jako dobar. Ulice su bile široke nešto više od jednog metra i često zaštićene svodovima. Sa strane, ređale su se prizemne kuće od blata. Duvao je vruć pustinjski vetar. Svakog puta kada bi malo silnije pirnuo, vetar je skidao pesak sa zidova i kuća i nosio ga kroz vazduh. Par puta mi pesak uđe u oči, a zatim stavih naočare i beše bolje.

negde u starom delu Jazda

badagiri, "hvatači vetra"

Grad od peska. Stigosmo do mesta koje je ličilo na omanji trg, jer beše prostranije od samih ulica. Popeh se na neke urušene stepenice koje nikuda ne vodiše. Okolo su se nazirale kuće, zidovi avlija, nekoliko omajnih trošnih džamija, jakšali, prastari vodeni rezervoari...  Odozgo se pružao očaravajuć pogled na stari deo grada, gde se umesto krošnji drveća nazirala "šuma badagira". Badagiri su vertikalne građevine, prastari klima-uređaji ili takozvani "hvatači vetra". Leti su u pustinji velike vrućine, te su badagiri hvatali i najslabiji vetar. Vetar bi zatim strujao naniže kroz njih, a na dnu je postojao bazen sa vodom. Voda je dodatno rashlađivala vazduh, koji je kroz badagir ulazio u dnevne sobe ovih pustinjskih kuća. Stari deo Jazda je i dan danas naseljen, a mnogi badagiri su upotrebljivi. Kroz glavu mi se motala pesma benda Darkwood Dub i stihovi:

"Grad u pustinji - pustinja u gradu,
U srcu pustinje - pustinja u srcu ..."

unutar "Aleksandrovog zatvora"

Den beše zainteresovan da posetimo jedan od kafea ispod zemlje. To mesto zvalo se "Aleksandrov zatvor". Legenda kaže da je to samica koju je izgradio sam Aleksandar Makedonski, ali ta priča je malo verovatna. Siđosmo stepenicama duboko, na dvadesetak metara ispod zemlje. Ova nekadašnja samica, danas je komercijalizovano mestašce u kojem su se služili čaj i kafa. Unutra ne beše toplo kao napolju. Naprotiv, beše znatno hladnije.

Nađosmo izlaz iz istorijskog dela grada, pa se upustismo u šetnju do današnjeg gradskog jezgra. Usput posetismo Muzej vode. Ovo beše lepa istorijska kuća-muzej, u kojoj beše prikazan težak život građana Jazda, gde je voda vekovima bila neprocenjivo blago. Kopajući duboke kanale ispod zemlje, mnogi ljudi su izgubili živote u potrazi za ovom dragocenom tečnošću. U to vreme, u pustinji je voda bila vrednija od mnogih drugih stvari. Današnji Jazd ima vodovod, ali se još uvek čuva sećanje na težak život njihovih predaka.

Muzej vode u Jazdu

potraga za vodom - mučna istorija stanovnika Jazda

U centru Jazda, na istoimenom gradskom trgu, stajala je divna zgrada poznata kao Amir Čakmak kompleks. Ova srednjovekovna zgrada beše zatvorena. Bila je muzej, a nekada je služila i kao džamija. Oko centra grada naziralo se puno badagira, a u blizini je bio i bazar. Bazar u Jazdu beše veoma zanimljiv. Beše tu puno prodavaca zlata, nakita i skupocenih haljina od prave svile. Pored sušenog voća, začina i drugih stvari koje su se prodavale, bilo je i radionica u kojima su se ručno tkali persijski ćilimi. Mnogi ornamenti podsećali su na šare meni poznatog pirotskog ćilima. Ovo beše njegova prapostojbina.

centralni trg u Jazdu i Amir Čakmak kompleks

Amir Čakmak kompleks

Palo je veče. Australijanac Den i ja se vratismo do hotela. Balal je već privršavao smenu. U dvorištu hotela sedosmo da večeramo. Cene su delovale pristojno. Ja u meniju spazih "kašk-e-bademdžan" i smesta ga naručih. Tu se upoznah sa jednim interesantnim mladićem iz Tajlanda. On obilazi svet na svom biciklu, a usput fotografiše i prodaje svoje fotografije. Nakon večere, Balal priđe Denu i meni, pa reče: "OK, momci. Uzmite svoje stvari i idemo kod mene. Slobodan sam!" Sedosmo u njegova kola, a on nam usput ispriča kako svi radnici u hotelu znaju da on besplatno prima strance u svoj stan, ali mu nikada nisu zamerili. Balal beše izuzetno vedrog duha. Imao je jako dobar smisao za humor, a obožavao je sarkazam, crni humor, kao i igre rečima.

Balalova soba

Balalov frižider sa slikama njegovih gostiju

Uđosmo u njegov sobičak, koji beše u suturenu jedne kuće. Balalova soba bila je "svet u malom"! Imao je suvenire sa svih krajeva planete. Bilo je tu izlepljenih razglednica, novčanica iz različitih zemalja, a po zidovima bejaše našarani grafiti. Među novčanicama na zidu naiđoh i na novčanice iz Srbije, a na frižideru su njegovi gosti lepili svoje slike. Izvadih i ja jednu sliku formata kao za pasoš i zalepih je na njegov frižider. Zatim uzeh parče nekog crnog uglja i potpisah se na zid. Balal reče da je do tog trenutka primio oko 250 ljudi u svoj stan! Imao je i puno knjiga o Iranu (kao i o drugim zemljama), koje su putnici ostavljali u njegov stan, ne bi li sebi olakšali prtljag. Među knjigama beše i desetak kopija vodiča "Lonely planet- Iran". Cele večeri pušili smo nargilu, a Balal je zbijao šale. Kasnije u toku noći, otvorismo prozor da izbacimo napolje slatkasti miris jabuke, a potom se uvukoh u svoju vreću za spavanje.

s leva na desno:  Den, Balal i ja