IRAN: Zbogom Persijo!

Dalje ne mogu. Ali, nije da nisam hteo i nije da nisam probao. Imao sam želju da kopnenim putem stignem do Kine. Prva opcija je preko Avganistana - nisam lud. Druga mogućnost je preko Turkmenistana - oduzeće puno vremena dok prođem kroz sve srednjoazijske zemlje, a i vize nisu jeftine. Treća opcija je preko Pakistana - nekoliko nedelja pre ovog putašestvija zatražio sam pakistansku vizu u njihovom konzulatu u Sofiji. Sa velikom dozom pristojnosti mi je objašnjeno da i ne pokušavam da apliciram za vizu - neću je dobiti! Zbog ovih okolnosti moraću da preletim Pakistan, te odlučujem da kupim avionsku kartu do neke od zemalja u blizini Kine. Naravno, uslov je da prođem što jeftinije i da mi za narednu destinaciju ne treba viza.

Ruta mog dosadašnjeg putovanja
(Zanimljivo je da mapa Irana totalno podeća na mapu stare Jugoslavije)

Iz glavne luke ostrva Kešm isplovljavam  brzim brodom nazad do Bandar Abasa. Ne gajim simpatije prema ovom gradu, te odlazim pravac do autobuske stanice. "Bušeeer! Bušeeer!" , "Tehran, Tehraan" - kondukteri dozivaju putnike da priđu njihovim autobusima. Onda, iz daljine čujem to što sam i želeo: "Širaaaz, Širaaaz!". Odlazim u pravcu iz kojeg dolazi glas, proveravam još jednom da li sam dobro čuo, jer tabele destinacija na autobusima ispisane su na persijskom jeziku. Persijanci pak pišu arapskim pismom, tako da nema šanse ni da pretpostavim šta tu piše. Ipak, na pravom sam mestu.

Do sledećeg viđenja! (Persijski zaliv i ja)

Do mene sedi jedan tamnoputi mladić, veselih očiju i dobroćudnog lica. Nakon pola sata vožnje, osmeljuje se i progovara na engleskom:
,,Dobrodošao u Iran, prijatelju! Moje ime je Hamid. Odakle dolaziš?"
,,Zovem se Nenad. Iz Srbije sam, iz Jugoslavije. Ne znam jesi li čuo za moju zemlju?" - pitam ga.
,,Čuo sam, zvuči mi poznato. Ali ...ne znam po čemu. Možda fudbal ... Da, da! Vi igrate dobar fudbal." - reče Hamid.
,,Heh, bilo nekada. Igrali smo. Ali danas i nismo neka velesila." - odgovaram.
,,Srebrenica! Eto odakle znaš za Srbiju i Bosnu!" - dodaje jedan stariji gospodin, koji sedi u istom redu kao i mi, samo sa desne strane. A zatim kaže: ,,Izvinjavam se što sam ovako upao u vaš razgovor, samo sam hteo da pomognem ovom momku da se seti. Godinama su nam servirali na TV-u priče o tome šta se dešavalo sa muslimanima u Srebrenici. Čak imamo i dosta dokumentarca na tu temu." - obrati mi se ovaj stariji gospodin
,,Tako je"- potvrđujem ja ,,To se dešavalo tokom rata u Jugoslaviji. Neki ljudi izgube razum."
,,Nego, reci ti meni jesi li musliman?" - upita me ovaj radoznali čičica.
,,Nisam." - odgovaram kratko i jasno.
,,Znači krišćanin! Ako, ako!"- kaže on meni: "Bolje verovati u Boga ili u nešto drugo, nego ni u šta!"
Smejem se i potvrđujem glavom. Nije pravo mesto niti vreme da sa putnicima u autobusu raspravljam na temu religije ili da filozofiram o mom pogledu na svet .
,,Ja sam trenutno u vojsci."-reče Hamid ,,Vraćam se nazad u Širaz. Imam nekoliko slobodnih dana da posetim porodicu. Ako nemaš gde -dobrodošao si u naš dom!"
,,Hvala na pozivu, Hamide! Ali ja letim dalje iz Širaza. Obišao sam već dosta toga u Iranu. Danas mi je poslednji dan ovde."- rekoh.

Hamid me hvata za ruku i drži svoju šaku preko moje. Osećaj i nije baš prijatan kada znate da mladi vojnik kojeg ne poznajete želi da bude blizak sa vama. Ovo držanje za ruku nema nikakvo gej značenje na Bliskom istoku! Stalno sam viđao muškarce na ulici koji se drže za ruke. Ovde je to normalno kada želite da pokažete prijateljstvo. Samo se dobri prijatelji drže za ruke. Iako znam sve ovo, ni malo mi ne prija, pa tokom razgovora nekako pronalazim trenutak da izvučem ruku.
Usput, autobus pravi par pauza. Onaj stariji gospodin mi donosi čips i još neke grickalice. Kaže da je to poklon od njega i moli me da uzmem. Hamid se vraća i donosi mi sok i sendvič - takođe na poklon!  Po ko zna koji put, osećam se po malo neprijatno kada su ljudi ovako besprekorno dobri i srdačni. Još jednom mi prolazi kroz glavu koliko je slika o ovoj zemlji i o ovim ljudima u svetu iskrivljena. I to samo zbog sebičnih interesa zapadnih država.

Aerodrom u Širazu, rano ujutru

U praskozorje stižem u Širaz. Ne zadržavam se dugo u gradu, već na brzinu nešto doručkujem i hvatam taksi do aerodroma. "Na medjunarodni ili na domaći terminal?" - upita me šofer. "Na međunarodni!"-odgovaram. Na aerodromu nema puno ljudi. Možda zbog toga što je još uvek jako rano. A možda i zbog toga što je aerodrom u Širazu mali i ima svega desetak letova dnevno. Malo kasnije, terminal se puni putnicima, a ja regularno predajem prtljag i "check in"-ujem se za let do Šardže, jednog od gradova u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Let Širaz-Šardža (Shiraz-Sharjah)

Ovaj let sam ulovio ekstra jeftino. Dotična kompanija Air Arabia je jedna od jeftinijih u regionu i ima zanimljivu tarifu promene cene karata. Naime, kod mnogih avio-prevoznika, što ranije kupite kartu - to će biti i jeftinije! Ali ne i kod Er Arabije. Kartu za let sam kupio 3 dana pre puta. Tad je bila najjeftinija. Doduše, let je jako kratak i traje svega pedesetak minuta. Avion preleće preko Persijskog zaliva i spušta se sa druge strane. Ovo mi je prvi put da letim ovom avio-kompanijom, te sam iznenađen dvema stvarima. Prvo, neposredno pre poletanja, u avion se pušta molitva za srećan put. Molitva je na arapskom jeziku i peva je neki hodža. Drugo, čim je naš avion izgubio tlo pod "nogama", mnoge žene su skinule marame koje im prekrivaju kosu. Eto, izgleda da u današnje vreme većina Iranki taj moralni kodeks poštuje isključivo zbog straha od zakona.

Novac u Emiratima: dirham

Slećemo u Šardžu. Prljag ne uzimam, jer je čekiran do sledeće destinacije, a na ovom aerodromu samo presedam. Terminal u Šardži je mali i neverovatno dosadan. Nema nikakvih sadržaja, nemate gde da prošetate, nema free shop-ova da zevam u strane proizode i iskoristim priliku da se prsnem nekim skupocenim muškim parfemom. Smoreno sedim na klupi i zevam u svoj mobilni telefon, dok oko mene drema gomila Arapa, Indijaca i ljudi iz drugih zemalja. Nekoliko sati kasnije, pored mene sedaju tri predebela lika u belim suknjama, a na glavama imaju neke tradicionalne bele kape sa izvezenim šarama . Svi imaju kajle oko vrata, smeju se veoma glasno i ponašaju razvratno. U rukama drže zelene pasoše na kojima piše Sultanat Oman.

Na aerodromu Šardža u Ujedinjenim Arapskim Emiratima

Već je vreme za "check in" i ukrcavanje u avion prema sledećem odredištu. Iran će mi zauvek ostati u najpozitivnijem sećanju. To je zemlja kulture i zemlja divnih ljudi! Čarobna je i puna nezaborava! Tako nam je geografski blizu, a zbog predrasuda zapadnog sveta - tako je daleko. Zbogom Persijo, rado ću ti se jednog dana ponovo vratiti !
Putujem u Nepal. Plovim nebom ka ovom himalajskom kraljevstvu, gde živi neki treći Bog!