JORDAN: pustinja Wadi Rum

pejzaž iz pustinje Wadi Rum

Pozdravljamo se sa Gasabovom porodicom i izlazimo na drum. Jutro je.  Ispred porodične kuće naših domaćina, sa upaljenim motorom, već čeka taksi vozilo. Automobil je nov, udoban i besprekorno čist, a taksista je Gasabov prijatelj. Od beduinskog sela u Petri do pustinje Wadi Rum na jugu Jordana ima oko 120km. Medjutim, bez privatnog prevoza, komplikovano je stići do samog ruba pustinje. Zato smo i odlučili da ovu deonicu puta predjemo privatnim prevozom. Kalkulacija kaže ovako: ukoliko putuje jedna osoba - onda se isplati menjati par lokalnih autobusa, a zatim stopirati do pustinje ... Ali, za dve osobe: cene buseva i vreme koje ćemo izgubiti i ne mogu se baš nazvati nekom uštedom. Direktan prevoz taksijem košta 25 JD (oko 25 evra) i cena je fiksna. Taksista na kratko zastaje u gradiću Wadi Musa, u blizini Petre, gde podižem jordanske dinare sa ATM-a.
Gledamo kroz prozor u živopisne pustinjske pejzaže, koji se prilično brzo smenjuju. Krećemo se delom auto-puta koji povezuje sever i jug, odnosno Aman sa Akabom. Put je u odličnom stanju: prav je, sa po dve vozne trake u oba smera. Prolazimo nekoliko policijskih punktova, gde službenici jordanske bezbednosti proveravaju vozačku dozvolu i legitimaciju našeg vozača, kao i naše pasoše. Potom gužva, i ... stop! Policajac zaustavlja naše vozilo i pridružujemo se koloni automobila ispred nas. Sa druge strane auto-puta prolazi poduža kolona borbenih vozila jordanske vojske: kamioni, tenkovi, oklopna vozila, topovi ... svi su se uputili ka severu zemlje. Verovatno pregrupišu vojne snage i ojačavaju položaje na granici sa Sirijom ili Irakom, razmišljam. Mora biti da se zbog ISIS-a dešavaju sve te pojačane kontrole u regionu. Dvadesetak minuta čekanja, pa palimo motor i nastavljamo put.

naoružani pripadnik jordanske žandarmerije

vožnja kolima prema pustinji Wadi Rum

  Skrećemo sa auto-puta, pa putujemo nekim uskim drumom, koji je sve vreme monoton i prav. Znakovi pored puta govore da se približavamo našem odredištu. Potom, vidimo spuštenu rampu, kao i veliku kapiju na kojoj stoji ispisano: "Dobrodošli u Wadi Rum" . Kako bi ušli na teritoriju ove pustinje (koja je proglašena nacionalnim parkom i mestom svetske kulturne baštine od strane UNESCO-a), potrebno je platiti taksu od 5JD po osobi. Plaćamo, a zatim nas taksista vozi još 5 minuta sve do nekog proširenja na drumu. Na tom proširenju, parkiran je jedan džip. Izlazimo iz taksija, a vozač džipa nas otpozdravlja i kaže: "Očekujem vas. Javili su mi iz kampa da ćete uskoro stići. Zovem se Said."

Said i njegov džip terenac

Čovek treba biti ili lud ili Beduin (ili treba da ima višegodišnje iskustvo sa kampovanjem u ekstremnim uslovima), pa da odluči da krene sam kroz pustinju. Wadi Rum je prilično ekstremna sredina, tako da je prava ludost kampovati sam u šatoru. Bez vozila ili kamile je gotovo nemoguće kretati se kroz duboki narandžasti pesak. Danju su temperature izmedju 45-55'C, a noću je hladno. Nepoznavanje terena i susreti sa pustinjskim živim svetom (zmijama, škorpijama i sl.) neke samostalne putnike su koštali života. Pre putovanja u Jordan saznali smo da postoji desetak kampova unutar same pustinje, gde uz pomoć lokalnih Beduina možete provesti dan (i noć). Naravno, uz odgovarajuću novčanu nadoknadu. Uporedjujući iskustva prethodnih putnika, došli smo do zaključka da mnogi hvale taj "Bedouin meditation camp", pa smo i ugovorili smeštaj sa njima. Ono što oni pružaju je sledeće: transfer od kapije nacionalnog parka do samog kampa, privatni obilazak najinteresantnijih delova pustinje terenskim vozilom i to u dužini od oko 4 sata, noćenje u kampu, večera, doručak i transfer nazad do kapije nacionalnog parka. Cena ovakvog paketa je 30JD po osobi za sve gorenavedene stvari.

Said je zapošljen kao vozač i vodič kroz pustinju. Visok je, tamnije puti, vesele naravi i gotovo nikada ne skida osmeh sa lica. Kroz svega par minuta, primrećujemo da je Said jedan neiskvaren, dobrodušni mladi čovek, koji nekako zrači pozitivnom energijom. "Moji preci su Beduini iz pustinje Wadi Rum" - kaže Said: "Do pre tridsetak godina, bavili su se trgovinom. Čuvali su kamile i koze. Danas je drugačije."
"Kako danas Beduini žive? Jel ima još uvek onih koji  su okrenuti onom tradicionalnom načinu života?" - pitam ga, dok on okreće volan ulevo prema nečemu što liči na omanje naselje.
"Danas smo svi turistički vodiči, vozači ... Retko ko se bavi isključivo trgovinom ili stočarstvom. Na primer, ja sam iz plemena Al-Zalabija. Svi pripadnici mog plemena zajedno rade u "Bedouin meditation"  kampu."

Nestvarni pejzaži iz "Doline Meseca"

Said zaustavlja džip ispred neke prizemne zgrade i kaže nam da izadjemo iz vozila. Ulazimo u jednu od prostorija da se odmorimo, osvežimo i popijemo čaj, pre nego što krenemo u obilazak pustinje. Ovde nas dočekuju dve devojke koje nas najpre služe čajem, a zatim se predstavljaju i kažu da volontiraju ovde u Jordanu. Imaju dvadesetak godina, došle su na Bliski Istok jer vole da putuju, a ovo radno mesto u sred pustare im je delovalo egzotično. Jedna je od njih je iz Beča, a druga je iz Južnoafričke republike. Obe su plavokose i imaju svetliju boju kože, te mi prolazi kroz glavu misao o Arapima, koji uvek naprave ovakav ili sličan izbor. S obzirom da je već uveliko podne, a da se u sklopu firme nalazi i prodavnica, kupujemo neke konzerve sa ribom, hleb, nekoliko flaša vode i još neke sitnice potrebne za put. Pozdravljamo se sa devojkama i zajedno sa Saidom upadamo nazad u džip. Pustinjska avantura može da počne!

u blizini Lorensovog izvora

jedan od pustinjskih kanjona

Wadi Rum se još naziva i "Dolina Meseca" jer njen pejzaž ne izgleda baš ovozemaljski. Ova pustinja se nalazi nedaleko od granice sa Saudijskom Arabijom. U Wadi Rum-u smenjuju se  različiti pustinjski krajolici: od mnoštva uskih klanaca, prirodnih lukova - do vrtoglavih litica, čudnog pustinjskog rastinja i pećina. Na nekim mestima, panorama podseća na vestern filmove i pejzaže u Arizoni. Ponegde je pesak žut, negde jarko narandžast, a ponegde ga i nema, već je tlo prekriveno sitnim kamenjem. Naziv "Wadi Rum" potiče od arapske riječi wadi (uadi) što znači "dolina" i reči rum, što znači "uzdignuta" ili "visoka". Najviša tačka u ovoj pustinji je planina Um Dami visoka 1800 metara.

petroglifi na kamenu

kroz pustinju Wadi Rum

Said veselo pevuši neku arapsku pesmu, dok točkovi terenskog vozila plešu po dubokom pesku.
"Prva stanica!" - kaže on. "Sada ćemo izaći iz džipa da osmotrite okolinu."
Izlazimo pored nekog kamenog klizišta, sa kojeg se spušta mali potok, a pored potoka raste drvo.
"Ovo je Lorensov izvor. Jedno od retkih izvorišta vode u celoj pustinji." - kaže Said. Voda se sa litice spušta u kamena korita, a nedaleko od izvora naziremo krdo domaćih životinja. U blizini izvorišta vode je i jedna veća stena, po kojoj je nešto ispisano. Ljudi su hiljadama godina naseljavali Wadi Rum. Tome i svedoče ovi simboli ispisani na kamenu ili tzv. petroglifi. Neki od ovih crteža stari su i do 12 hiljada godina.

žeđ

Idemo dalje.  Sada pesak već postaje toliko narandžast, da izgleda kao izmrvljena cigla. Nedaleko od jedne velike stene, Said zaustavlja vozilo. Kaže nam da idemo i prošetamo do susednog klanca, dok će nas on čekati u hladovini. "Samo mi mahnite rukom i kažite: Said, jala namši!" - reče on. "A, šta to znači?"- pitam. "Samo tako kažite ... to znači: "Idemo, pokret!"- kaže on kroz smeh. Odlazimo do stene, a ja se zavlačim u onaj klanac. Provodimo dvadesetak minuta tumarajući unaokolo, a onda kažem ono "Said, jala namši!" . Naš prijatelj odmah polazi prema svom džipu. Sledeća stanica je deo pustinje sa zlatno žutim peščanim dinama. Said otvara prtljažnik i vadi jednu dasku. Daska podseća na dasku za snowboarding, samo što oko nas nema ni traga od snega. Tamnoputi Jordanac se osmehnu i pokaza prstom na veliku peščanu dinu ispred nas: "Ovo mesto je popularno za sand-boarding! Popnite se na dinu i spuštajte se odozgo! Zabavno je.". Zašto da ne, pomišljam, a u isto vreme primećujem da Maja nije mnogo zainteresovana da proba ovo. Uzimam dasku ispod ruke i pokušavam da se popnem na dinu. Pesak je dubok i nije ni malo lako uspinjati se. Sa svakim novonačinjenim korakom - pola koraka skliznem unazad. Okrećem glavu i vidim da mi se Said smeje. Ne znam da se penjem. Onda se setih nekog dokumentarca, gde su Beduini objašnjavali kako se ne treba penjati pravo uz peščanu dinu, već da ćete dosta manje propadati ukoliko idete ukoso, uz ivicu same dine. Na rubu je pesak gušći, pa se pliće upada u njega. Činim to i shvatam da su u bili u pravu. Nakon par minuta borbe s peskom, došlo je vreme za spust. Prvi spust - radim to polako i oprezno. Drugi spust - znatno brže, ali padam u mekani pesak na pola puta do podnožja dine. Treći put - već sam profi!

sandsurfing u Wadi Rum-u

pustinjska dina

Said strpljivo čeka da završimo sa surfovanjem po pesku, pa predlaže da sednemo u blizini obližnje litice i u hladovini napravimo pauzu za ručak. Prihvatamo ovaj predlog, jer smo gladni, izmoreni, a ono jako sunce nas je već malo zašamutilo. Stižemo do hladovine i spremamo se da zasednemo. Nedaleko od nas sede neki Arapi, mašu nam i dozivaju nas na engleskom: "Dodjite ovde! Dodjite na čaj! Saide, jesi li to ti? Dovedi ih ovde na čaj!". Odlazimo do njih. Ovi Beduini već poznaju našeg vodiča, a u njihovoj blizini već obeduje jedna grupa "zapadnih turista".
"Sedite prijatelji!" - reče jedan od njih: "Jel može malo crnog čaja?"
"Može, može." -potvrdjujemo Maja, Said i ja.
"Imamo neke turiste tamo, ali oni su očigledno poneli svoju hranu i ne žele da piju čaj sa nama. Neka ih." - kaže onaj drugi Arapin, po malo opakog izgleda.
Vadim konzerve sa tunjevinom, hleb i još neke sitnice i nudim ovu grupicu Beduina.
"Neka, hvala, hvala"- smeje se jedan: "Mi jedemo pirinač i jagnjetinu... ponekad i piletinu.. Riba, to je za nas onako... pih!"
"Hoćete li malo kamiljeg mleka u čaj?" - pita nas onaj sa opakom facom.
"Paaaa... nemam pojma." - odgovaram: "Nismo nikada pili mleko od kamile."
Ovaj nam sipa malo mleka u praznu čašu, da najpre okusimo. Mmmm ... prilično je jakog ukusa. Podseća na kozje mleko, samo je jače, gušće i masnije.
"Dobro je ovo!"-kažem: "Može, može. Sipajte nam još malo u čaj, molim!"
"To je mleko od mojih kamila!" - hvali se jedan Beduin, pa nastavlja: "Ono nemože tek tako da se kupi. Ljudi mi traže ponekad. Ali ja to ne prodajem, već im dajem na dar." Potvrdno klimam glavom, pa se ponovim još jednom: "Da, da .. baš je dobro." A onaj Arapin odogvara: "Odlično je za zdravlje! Dobro je i protiv raka. Svake godine, mnogo ljudi me kontaktira u vezi sa kamiljim mlekom. Jadne duše. Uglavnom su to nesrećni ljudi koji obole od ove opake bolesti. Nikada im ni dinar ne uzimam. Dajem sve što imam da pomognem. A opet, imam onoliko koliko mi treba da budem srećan. Alah mi je podario neke stvari u životu, a  najmanje što mogu da učinim je da ih podelim sa drugima."
Nakon ove priče, Beduini počinju da zavitlavaju našeg Saida. Vidno stariji od njega, šale se na njegov račun, provocirajući ga jer je još uvek momak... A on im ništa ne odgovara, već se samo smeši.
Za ovih nekoliko dana provedenih sa Beduinima u Petri, a zatim i u razgovoru sa ovima ovde, potvrdjujem svoje mišljenje da je ta socijalna crta u društvenom životu Arapa jako izražena. Svi su usko vezani jedni za druge.

šarenilo, a ne monotonija:  Wadi Rum

Said čeka na nas ...

Podnevna žega, hrana koju varimo i pustinjski pejzaž već "obaraju na dremku". Narednih pola sata provodimo vozikajući se pustinjom, a usput stajemo na još jedno mesto, gde se mogu videti i najstariji petroglifi u pustinji Wadi Rum. Sledeća stanica - Lorensova kuća. Ova zgrada od kamena zapravo nije sa sigurnošću mesto gde je živeo britanski oficir i arheolog T.A.Lawrence, poznatiji i kao Lorens od Arabije. Medjutim, ovaj najpoznatiji zaljubljenik u arapsko poluostrvo je zaista proveo dobar deo života u pustinji Wadi Rum. U ovoj pustinji je snimljen i holivudski klasik "Lorens od Arabije". Ono što je najimpresivnije na ovom mestu jeste pogled na nepreglednu dolinu ispod nas. Čaroban prizor. Ne bi me čudilo da je Lorens u stvarnosti izabrao ovu lokaciju za svoju privremenu kuću, jer pogled odavde odista "puca"!
Said se zapričao sa nekim svojim kolegom. "Jala namši!" - kažemo još jednom, pa nastavljamo dalje.

tragovi u pesku

Sledeće odredište je prirodna kamena formacija, poznata arapima kao Jebel Umm Fruth, odnosno "kameni most". Ovo je jedna od nekoliko sličnih kamenih formacija u pustinji Wadi Rum. Ovaj most je najpopularniji, jer nije tako teško popeti se na stenu i prepešačiti ga. S obzirom da se duže od tri sata klackamo pustinjom, činimo nekoliko fotografija i predlažemo Saidu da nastavi dalje do peščanih dina, koje su ujedno i pretposlednja stanica u ovoj džip-turi. Gledam na sat, već je četiri popodne, a naš vozač se uveliko penje i spušta peščanim dinama. Pravilo je da terenac morate voziti brzo, inače bi se točkovi vozila ukopali u duboki pesak. Tako, idemo gore-dole, pa levo-desno, sve dok Said nije odlučio da zaustavi džip. Uporedjujući iskustva, slično ovako smo krstarili terenskim vozilom kroz Saharu u južnom Tunisu. Medjutim, oni Severno-afrikanci voze dosta brže i bahatije nego naš Said, koji pažljivo i sa lakoćom klizi po talasima peščanog mora. Izlazimo vani i penjemo se na jedno od peščanih uzvišenja. Oko nas - predivna pustinjska panorama. Pravimo pauzu i zasedamo na topli pesak. Ubrzo se opraštamo sa Saidom, koji nas vozi do "Beduin meditation" kampa i ostavlja nas medju šatorima. Tamo se pojavljuje neki Arapin, koji nas vodi da nam pokaže naš šator.

podnevni mesec

naš kamp i Maja ispred šatora

Kakve veze imaju Beduini i meditacija?
Apsolutno nikakve. "Beduin Meditation Camp" je samo super-fensi pro-hipstersko ime za kamp, jer su se verovatno ponadali da će ovako privući više zapadnih turista. I uspeli su u tome. Jer ovaj kamp je jedan od najjeftinijih u pustinji Wadi Rum, a imaju i jako dobre reference na internetu ostavljene od strane gostiju. Ali, kako ono kaže narodna izreka: "ime ne čini čoveka" , u ovom slučaju - kamp. Ovo mesto je skup od petnaestak crno-belih šatora različite veličine, uz nekoliko pomoćnih zgrada. Jedna od tih zgrada je i toalet, koji je veliki i čist, a ima i protočnu vodu, kao i kabine za tuširanje. Druga pomoćna zgrada jeste kuhinja, dok je treći i najveći objekat u kampu zajednička prostorija sa trpezarijom. Ušli smo u svoj mali skromni šator. Zidovi su obloženi tepisima, kako bi noću bilo toplije, a danju se što manje zagrevalo. Šator je visok oko dva metra, sa sijalicom na sredini plafona. Tu je i jedna utičnica za struju, omanji prozor i na naše veliko razočarenje - kreveti! Ne kažem da su kreveti bili neudobni, naprotiv. Jednostavno, nekako smo u svojim glavama zamislili da će iskustvo biti kompletno ukoliko spavamo kao nomadi na nekom madracu ili na podu. S druge strane, niko mi nije branio da legnem na pod. Ali nisam. Odmaramo par sati, pa izlazimo napolju da posmatramo zalazak sunca.

zalazak

Penjemo se na obližnju stenu, koja se izdiže iznad kampa. Primećujemo da nema puno gostiju. Sve je mirno i tiho. Mesec na nebu izgleda krupno i moćno, a izašao je još danas u podne. Na svetlo-plavom nebeskom svodu nema ni jednog jedinog oblačića. Sunce već polako počinje da zalazi ispred nas, dok uživamo u prizoru i u tišini. Nebo rumeni, a pojavljuju se i prve zvezde. S obzirom da poslednje tri godine živimo u velikom gradu, zvezdano nebo kao ovo sada dugo nismo imali prilike da vidimo. I tako, sunce uštuknu pod horizontom Wadi Ruma. Uradilo je to bez ikakve prepreke, glatko i spokojno, bez ikavog zvuka iz naše okoline ili pak daška vetra koji će narušiti besprekornu tišinu. Postaje osetno hladnije. Crvena linija na horizontu nas opominje: "Oblačenje!". Odlazimo nazad do šatora. Oblačim debeli zimski džemper. Idalje mi je hladno. Prosto je neverovatna ova drastična temperaturna razlika. Do malope je bilo preko četrdeset stepeni, sada ne znam da li ima svega petnaest. Veče je. Brrrrr! Vreme je da se sklonimo u onu zajedničku prostoriju. Gladni smo, a i uveliko je vreme za večeru.

najpre je kuvar sklonio žar lopatom, a potom i pesak

... i ... zarb je izvučen iz rupe!

 Ispred ulaza u tu improvizanu trpezariju dimi se i gasi veća gomila užarenog drveta.  Mmmmm, za večeru se sprema zarb, pomišljam. Zarb je tradicionalno beduinsko jelo spremano ispod pustinjskog peska. Najpre se iskopa rupa u pesku, a potom se u specijalnu posudu sa rešetkama (koja ponekad ima i po nekoliko spratova) stavlja povrće i meso i to najčešće piletina ili jagnjetina. Onda se stavi poklopac, pa se sve to zatrpa peskom, a odozgo se napravi ognjište i upali vatra. Na ovaj način, opečena hrana je izdinstana i nije se isušila, a ukus je specifičan i kako kažu, prilično dobar. Pre polaska na ovo putovanje, upoznao sam se sa ovakvim načinom pripremanja hrane, pa se nisam iznenadio kada je kuvar sklonio vatru i pesak lopatom, skinuo metlom sav pesak sa poklopca činije i iz rupe u tlu izvukao veliku posudu sa fino izdimljenom hranom. Izuvamo se i ulazimo u tu zajedničku prostoriju da konačno večeramo. Ukus dimljeno-dinstano-pečenog povrća i mesa je fantastičan! Pored ovog jela, Beduini služe još neku finu pileću čorbicu, nekoliko jela sa pirinčem, vruće hlebčiće, itd. Prava gozba. Sedimo na podu i dok jedemo, ledjima smo pripijeni za zid. Opeka od koje su izidani temelji ove prostorije greje nam bubrege kao da sedimo uz radijator. Oko nas večera još 6-7 ljudi.
"Nije baš prepun ovaj naš kamp." -kažem.
"Nije. I bolje što nije, jer nema galame."- odgovara Maja.
Nakon obilnog obroka pijemo čaj i pušimo nargilu. Vreme je za noć ispod zvezdanog neba  - ali, u šatoru: toplije je i sigurnije. Apsolutna tišina. Nema vetra. Nema ptica, ni insekata. Čuje se samo disanje. Laku noć.

Yum!