JORDAN: pustinja Wadi Rum

pejzaž iz pustinje Wadi Rum

Pozdravljamo se sa Gasabovom porodicom i izlazimo na drum. Jutro je.  Ispred porodične kuće naših domaćina, sa upaljenim motorom, već čeka taksi vozilo. Automobil je nov, udoban i besprekorno čist, a taksista je Gasabov prijatelj. Od beduinskog sela u Petri do pustinje Wadi Rum na jugu Jordana ima oko 120km. Medjutim, bez privatnog prevoza, komplikovano je stići do samog ruba pustinje. Zato smo i odlučili da ovu deonicu puta predjemo privatnim prevozom. Kalkulacija kaže ovako: ukoliko putuje jedna osoba - onda se isplati menjati par lokalnih autobusa, a zatim stopirati do pustinje ... Ali, za dve osobe: cene buseva i vreme koje ćemo izgubiti i ne mogu se baš nazvati nekom uštedom. Direktan prevoz taksijem košta 25 JD (oko 25 evra) i cena je fiksna. Taksista na kratko zastaje u gradiću Wadi Musa, u blizini Petre, gde podižem jordanske dinare sa ATM-a.
Gledamo kroz prozor u živopisne pustinjske pejzaže, koji se prilično brzo smenjuju. Krećemo se delom auto-puta koji povezuje sever i jug, odnosno Aman sa Akabom. Put je u odličnom stanju: prav je, sa po dve vozne trake u oba smera. Prolazimo nekoliko policijskih punktova, gde službenici jordanske bezbednosti proveravaju vozačku dozvolu i legitimaciju našeg vozača, kao i naše pasoše. Potom gužva, i ... stop! Policajac zaustavlja naše vozilo i pridružujemo se koloni automobila ispred nas. Sa druge strane auto-puta prolazi poduža kolona borbenih vozila jordanske vojske: kamioni, tenkovi, oklopna vozila, topovi ... svi su se uputili ka severu zemlje. Verovatno pregrupišu vojne snage i ojačavaju položaje na granici sa Sirijom ili Irakom, razmišljam. Mora biti da se zbog ISIS-a dešavaju sve te pojačane kontrole u regionu. Dvadesetak minuta čekanja, pa palimo motor i nastavljamo put.

naoružani pripadnik jordanske žandarmerije

vožnja kolima prema pustinji Wadi Rum

  Skrećemo sa auto-puta, pa putujemo nekim uskim drumom, koji je sve vreme monoton i prav. Znakovi pored puta govore da se približavamo našem odredištu. Potom, vidimo spuštenu rampu, kao i veliku kapiju na kojoj stoji ispisano: "Dobrodošli u Wadi Rum" . Kako bi ušli na teritoriju ove pustinje (koja je proglašena nacionalnim parkom i mestom svetske kulturne baštine od strane UNESCO-a), potrebno je platiti taksu od 5JD po osobi. Plaćamo, a zatim nas taksista vozi još 5 minuta sve do nekog proširenja na drumu. Na tom proširenju, parkiran je jedan džip. Izlazimo iz taksija, a vozač džipa nas otpozdravlja i kaže: "Očekujem vas. Javili su mi iz kampa da ćete uskoro stići. Zovem se Said."

Said i njegov džip terenac

Čovek treba biti ili lud ili Beduin (ili treba da ima višegodišnje iskustvo sa kampovanjem u ekstremnim uslovima), pa da odluči da krene sam kroz pustinju. Wadi Rum je prilično ekstremna sredina, tako da je prava ludost kampovati sam u šatoru. Bez vozila ili kamile je gotovo nemoguće kretati se kroz duboki narandžasti pesak. Danju su temperature izmedju 45-55'C, a noću je hladno. Nepoznavanje terena i susreti sa pustinjskim živim svetom (zmijama, škorpijama i sl.) neke samostalne putnike su koštali života. Pre putovanja u Jordan saznali smo da postoji desetak kampova unutar same pustinje, gde uz pomoć lokalnih Beduina možete provesti dan (i noć). Naravno, uz odgovarajuću novčanu nadoknadu. Uporedjujući iskustva prethodnih putnika, došli smo do zaključka da mnogi hvale taj "Bedouin meditation camp", pa smo i ugovorili smeštaj sa njima. Ono što oni pružaju je sledeće: transfer od kapije nacionalnog parka do samog kampa, privatni obilazak najinteresantnijih delova pustinje terenskim vozilom i to u dužini od oko 4 sata, noćenje u kampu, večera, doručak i transfer nazad do kapije nacionalnog parka. Cena ovakvog paketa je 30JD po osobi za sve gorenavedene stvari.

Said je zapošljen kao vozač i vodič kroz pustinju. Visok je, tamnije puti, vesele naravi i gotovo nikada ne skida osmeh sa lica. Kroz svega par minuta, primrećujemo da je Said jedan neiskvaren, dobrodušni mladi čovek, koji nekako zrači pozitivnom energijom. "Moji preci su Beduini iz pustinje Wadi Rum" - kaže Said: "Do pre tridsetak godina, bavili su se trgovinom. Čuvali su kamile i koze. Danas je drugačije."
"Kako danas Beduini žive? Jel ima još uvek onih koji  su okrenuti onom tradicionalnom načinu života?" - pitam ga, dok on okreće volan ulevo prema nečemu što liči na omanje naselje.
"Danas smo svi turistički vodiči, vozači ... Retko ko se bavi isključivo trgovinom ili stočarstvom. Na primer, ja sam iz plemena Al-Zalabija. Svi pripadnici mog plemena zajedno rade u "Bedouin meditation"  kampu."

Nestvarni pejzaži iz "Doline Meseca"

Said zaustavlja džip ispred neke prizemne zgrade i kaže nam da izadjemo iz vozila. Ulazimo u jednu od prostorija da se odmorimo, osvežimo i popijemo čaj, pre nego što krenemo u obilazak pustinje. Ovde nas dočekuju dve devojke koje nas najpre služe čajem, a zatim se predstavljaju i kažu da volontiraju ovde u Jordanu. Imaju dvadesetak godina, došle su na Bliski Istok jer vole da putuju, a ovo radno mesto u sred pustare im je delovalo egzotično. Jedna je od njih je iz Beča, a druga je iz Južnoafričke republike. Obe su plavokose i imaju svetliju boju kože, te mi prolazi kroz glavu misao o Arapima, koji uvek naprave ovakav ili sličan izbor. S obzirom da je već uveliko podne, a da se u sklopu firme nalazi i prodavnica, kupujemo neke konzerve sa ribom, hleb, nekoliko flaša vode i još neke sitnice potrebne za put. Pozdravljamo se sa devojkama i zajedno sa Saidom upadamo nazad u džip. Pustinjska avantura može da počne!

u blizini Lorensovog izvora

jedan od pustinjskih kanjona

Wadi Rum se još naziva i "Dolina Meseca" jer njen pejzaž ne izgleda baš ovozemaljski. Ova pustinja se nalazi nedaleko od granice sa Saudijskom Arabijom. U Wadi Rum-u smenjuju se  različiti pustinjski krajolici: od mnoštva uskih klanaca, prirodnih lukova - do vrtoglavih litica, čudnog pustinjskog rastinja i pećina. Na nekim mestima, panorama podseća na vestern filmove i pejzaže u Arizoni. Ponegde je pesak žut, negde jarko narandžast, a ponegde ga i nema, već je tlo prekriveno sitnim kamenjem. Naziv "Wadi Rum" potiče od arapske riječi wadi (uadi) što znači "dolina" i reči rum, što znači "uzdignuta" ili "visoka". Najviša tačka u ovoj pustinji je planina Um Dami visoka 1800 metara.

petroglifi na kamenu

kroz pustinju Wadi Rum

Said veselo pevuši neku arapsku pesmu, dok točkovi terenskog vozila plešu po dubokom pesku.
"Prva stanica!" - kaže on. "Sada ćemo izaći iz džipa da osmotrite okolinu."
Izlazimo pored nekog kamenog klizišta, sa kojeg se spušta mali potok, a pored potoka raste drvo.
"Ovo je Lorensov izvor. Jedno od retkih izvorišta vode u celoj pustinji." - kaže Said. Voda se sa litice spušta u kamena korita, a nedaleko od izvora naziremo krdo domaćih životinja. U blizini izvorišta vode je i jedna veća stena, po kojoj je nešto ispisano. Ljudi su hiljadama godina naseljavali Wadi Rum. Tome i svedoče ovi simboli ispisani na kamenu ili tzv. petroglifi. Neki od ovih crteža stari su i do 12 hiljada godina.

žeđ

Idemo dalje.  Sada pesak već postaje toliko narandžast, da izgleda kao izmrvljena cigla. Nedaleko od jedne velike stene, Said zaustavlja vozilo. Kaže nam da idemo i prošetamo do susednog klanca, dok će nas on čekati u hladovini. "Samo mi mahnite rukom i kažite: Said, jala namši!" - reče on. "A, šta to znači?"- pitam. "Samo tako kažite ... to znači: "Idemo, pokret!"- kaže on kroz smeh. Odlazimo do stene, a ja se zavlačim u onaj klanac. Provodimo dvadesetak minuta tumarajući unaokolo, a onda kažem ono "Said, jala namši!" . Naš prijatelj odmah polazi prema svom džipu. Sledeća stanica je deo pustinje sa zlatno žutim peščanim dinama. Said otvara prtljažnik i vadi jednu dasku. Daska podseća na dasku za snowboarding, samo što oko nas nema ni traga od snega. Tamnoputi Jordanac se osmehnu i pokaza prstom na veliku peščanu dinu ispred nas: "Ovo mesto je popularno za sand-boarding! Popnite se na dinu i spuštajte se odozgo! Zabavno je.". Zašto da ne, pomišljam, a u isto vreme primećujem da Maja nije mnogo zainteresovana da proba ovo. Uzimam dasku ispod ruke i pokušavam da se popnem na dinu. Pesak je dubok i nije ni malo lako uspinjati se. Sa svakim novonačinjenim korakom - pola koraka skliznem unazad. Okrećem glavu i vidim da mi se Said smeje. Ne znam da se penjem. Onda se setih nekog dokumentarca, gde su Beduini objašnjavali kako se ne treba penjati pravo uz peščanu dinu, već da ćete dosta manje propadati ukoliko idete ukoso, uz ivicu same dine. Na rubu je pesak gušći, pa se pliće upada u njega. Činim to i shvatam da su u bili u pravu. Nakon par minuta borbe s peskom, došlo je vreme za spust. Prvi spust - radim to polako i oprezno. Drugi spust - znatno brže, ali padam u mekani pesak na pola puta do podnožja dine. Treći put - već sam profi!

sandsurfing u Wadi Rum-u

pustinjska dina

Said strpljivo čeka da završimo sa surfovanjem po pesku, pa predlaže da sednemo u blizini obližnje litice i u hladovini napravimo pauzu za ručak. Prihvatamo ovaj predlog, jer smo gladni, izmoreni, a ono jako sunce nas je već malo zašamutilo. Stižemo do hladovine i spremamo se da zasednemo. Nedaleko od nas sede neki Arapi, mašu nam i dozivaju nas na engleskom: "Dodjite ovde! Dodjite na čaj! Saide, jesi li to ti? Dovedi ih ovde na čaj!". Odlazimo do njih. Ovi Beduini već poznaju našeg vodiča, a u njihovoj blizini već obeduje jedna grupa "zapadnih turista".
"Sedite prijatelji!" - reče jedan od njih: "Jel može malo crnog čaja?"
"Može, može." -potvrdjujemo Maja, Said i ja.
"Imamo neke turiste tamo, ali oni su očigledno poneli svoju hranu i ne žele da piju čaj sa nama. Neka ih." - kaže onaj drugi Arapin, po malo opakog izgleda.
Vadim konzerve sa tunjevinom, hleb i još neke sitnice i nudim ovu grupicu Beduina.
"Neka, hvala, hvala"- smeje se jedan: "Mi jedemo pirinač i jagnjetinu... ponekad i piletinu.. Riba, to je za nas onako... pih!"
"Hoćete li malo kamiljeg mleka u čaj?" - pita nas onaj sa opakom facom.
"Paaaa... nemam pojma." - odgovaram: "Nismo nikada pili mleko od kamile."
Ovaj nam sipa malo mleka u praznu čašu, da najpre okusimo. Mmmm ... prilično je jakog ukusa. Podseća na kozje mleko, samo je jače, gušće i masnije.
"Dobro je ovo!"-kažem: "Može, može. Sipajte nam još malo u čaj, molim!"
"To je mleko od mojih kamila!" - hvali se jedan Beduin, pa nastavlja: "Ono nemože tek tako da se kupi. Ljudi mi traže ponekad. Ali ja to ne prodajem, već im dajem na dar." Potvrdno klimam glavom, pa se ponovim još jednom: "Da, da .. baš je dobro." A onaj Arapin odogvara: "Odlično je za zdravlje! Dobro je i protiv raka. Svake godine, mnogo ljudi me kontaktira u vezi sa kamiljim mlekom. Jadne duše. Uglavnom su to nesrećni ljudi koji obole od ove opake bolesti. Nikada im ni dinar ne uzimam. Dajem sve što imam da pomognem. A opet, imam onoliko koliko mi treba da budem srećan. Alah mi je podario neke stvari u životu, a  najmanje što mogu da učinim je da ih podelim sa drugima."
Nakon ove priče, Beduini počinju da zavitlavaju našeg Saida. Vidno stariji od njega, šale se na njegov račun, provocirajući ga jer je još uvek momak... A on im ništa ne odgovara, već se samo smeši.
Za ovih nekoliko dana provedenih sa Beduinima u Petri, a zatim i u razgovoru sa ovima ovde, potvrdjujem svoje mišljenje da je ta socijalna crta u društvenom životu Arapa jako izražena. Svi su usko vezani jedni za druge.

šarenilo, a ne monotonija:  Wadi Rum

Said čeka na nas ...

Podnevna žega, hrana koju varimo i pustinjski pejzaž već "obaraju na dremku". Narednih pola sata provodimo vozikajući se pustinjom, a usput stajemo na još jedno mesto, gde se mogu videti i najstariji petroglifi u pustinji Wadi Rum. Sledeća stanica - Lorensova kuća. Ova zgrada od kamena zapravo nije sa sigurnošću mesto gde je živeo britanski oficir i arheolog T.A.Lawrence, poznatiji i kao Lorens od Arabije. Medjutim, ovaj najpoznatiji zaljubljenik u arapsko poluostrvo je zaista proveo dobar deo života u pustinji Wadi Rum. U ovoj pustinji je snimljen i holivudski klasik "Lorens od Arabije". Ono što je najimpresivnije na ovom mestu jeste pogled na nepreglednu dolinu ispod nas. Čaroban prizor. Ne bi me čudilo da je Lorens u stvarnosti izabrao ovu lokaciju za svoju privremenu kuću, jer pogled odavde odista "puca"!
Said se zapričao sa nekim svojim kolegom. "Jala namši!" - kažemo još jednom, pa nastavljamo dalje.

tragovi u pesku

Sledeće odredište je prirodna kamena formacija, poznata arapima kao Jebel Umm Fruth, odnosno "kameni most". Ovo je jedna od nekoliko sličnih kamenih formacija u pustinji Wadi Rum. Ovaj most je najpopularniji, jer nije tako teško popeti se na stenu i prepešačiti ga. S obzirom da se duže od tri sata klackamo pustinjom, činimo nekoliko fotografija i predlažemo Saidu da nastavi dalje do peščanih dina, koje su ujedno i pretposlednja stanica u ovoj džip-turi. Gledam na sat, već je četiri popodne, a naš vozač se uveliko penje i spušta peščanim dinama. Pravilo je da terenac morate voziti brzo, inače bi se točkovi vozila ukopali u duboki pesak. Tako, idemo gore-dole, pa levo-desno, sve dok Said nije odlučio da zaustavi džip. Uporedjujući iskustva, slično ovako smo krstarili terenskim vozilom kroz Saharu u južnom Tunisu. Medjutim, oni Severno-afrikanci voze dosta brže i bahatije nego naš Said, koji pažljivo i sa lakoćom klizi po talasima peščanog mora. Izlazimo vani i penjemo se na jedno od peščanih uzvišenja. Oko nas - predivna pustinjska panorama. Pravimo pauzu i zasedamo na topli pesak. Ubrzo se opraštamo sa Saidom, koji nas vozi do "Beduin meditation" kampa i ostavlja nas medju šatorima. Tamo se pojavljuje neki Arapin, koji nas vodi da nam pokaže naš šator.

podnevni mesec

naš kamp i Maja ispred šatora

Kakve veze imaju Beduini i meditacija?
Apsolutno nikakve. "Beduin Meditation Camp" je samo super-fensi pro-hipstersko ime za kamp, jer su se verovatno ponadali da će ovako privući više zapadnih turista. I uspeli su u tome. Jer ovaj kamp je jedan od najjeftinijih u pustinji Wadi Rum, a imaju i jako dobre reference na internetu ostavljene od strane gostiju. Ali, kako ono kaže narodna izreka: "ime ne čini čoveka" , u ovom slučaju - kamp. Ovo mesto je skup od petnaestak crno-belih šatora različite veličine, uz nekoliko pomoćnih zgrada. Jedna od tih zgrada je i toalet, koji je veliki i čist, a ima i protočnu vodu, kao i kabine za tuširanje. Druga pomoćna zgrada jeste kuhinja, dok je treći i najveći objekat u kampu zajednička prostorija sa trpezarijom. Ušli smo u svoj mali skromni šator. Zidovi su obloženi tepisima, kako bi noću bilo toplije, a danju se što manje zagrevalo. Šator je visok oko dva metra, sa sijalicom na sredini plafona. Tu je i jedna utičnica za struju, omanji prozor i na naše veliko razočarenje - kreveti! Ne kažem da su kreveti bili neudobni, naprotiv. Jednostavno, nekako smo u svojim glavama zamislili da će iskustvo biti kompletno ukoliko spavamo kao nomadi na nekom madracu ili na podu. S druge strane, niko mi nije branio da legnem na pod. Ali nisam. Odmaramo par sati, pa izlazimo napolju da posmatramo zalazak sunca.

zalazak

Penjemo se na obližnju stenu, koja se izdiže iznad kampa. Primećujemo da nema puno gostiju. Sve je mirno i tiho. Mesec na nebu izgleda krupno i moćno, a izašao je još danas u podne. Na svetlo-plavom nebeskom svodu nema ni jednog jedinog oblačića. Sunce već polako počinje da zalazi ispred nas, dok uživamo u prizoru i u tišini. Nebo rumeni, a pojavljuju se i prve zvezde. S obzirom da poslednje tri godine živimo u velikom gradu, zvezdano nebo kao ovo sada dugo nismo imali prilike da vidimo. I tako, sunce uštuknu pod horizontom Wadi Ruma. Uradilo je to bez ikakve prepreke, glatko i spokojno, bez ikavog zvuka iz naše okoline ili pak daška vetra koji će narušiti besprekornu tišinu. Postaje osetno hladnije. Crvena linija na horizontu nas opominje: "Oblačenje!". Odlazimo nazad do šatora. Oblačim debeli zimski džemper. Idalje mi je hladno. Prosto je neverovatna ova drastična temperaturna razlika. Do malope je bilo preko četrdeset stepeni, sada ne znam da li ima svega petnaest. Veče je. Brrrrr! Vreme je da se sklonimo u onu zajedničku prostoriju. Gladni smo, a i uveliko je vreme za večeru.

najpre je kuvar sklonio žar lopatom, a potom i pesak

... i ... zarb je izvučen iz rupe!

 Ispred ulaza u tu improvizanu trpezariju dimi se i gasi veća gomila užarenog drveta.  Mmmmm, za večeru se sprema zarb, pomišljam. Zarb je tradicionalno beduinsko jelo spremano ispod pustinjskog peska. Najpre se iskopa rupa u pesku, a potom se u specijalnu posudu sa rešetkama (koja ponekad ima i po nekoliko spratova) stavlja povrće i meso i to najčešće piletina ili jagnjetina. Onda se stavi poklopac, pa se sve to zatrpa peskom, a odozgo se napravi ognjište i upali vatra. Na ovaj način, opečena hrana je izdinstana i nije se isušila, a ukus je specifičan i kako kažu, prilično dobar. Pre polaska na ovo putovanje, upoznao sam se sa ovakvim načinom pripremanja hrane, pa se nisam iznenadio kada je kuvar sklonio vatru i pesak lopatom, skinuo metlom sav pesak sa poklopca činije i iz rupe u tlu izvukao veliku posudu sa fino izdimljenom hranom. Izuvamo se i ulazimo u tu zajedničku prostoriju da konačno večeramo. Ukus dimljeno-dinstano-pečenog povrća i mesa je fantastičan! Pored ovog jela, Beduini služe još neku finu pileću čorbicu, nekoliko jela sa pirinčem, vruće hlebčiće, itd. Prava gozba. Sedimo na podu i dok jedemo, ledjima smo pripijeni za zid. Opeka od koje su izidani temelji ove prostorije greje nam bubrege kao da sedimo uz radijator. Oko nas večera još 6-7 ljudi.
"Nije baš prepun ovaj naš kamp." -kažem.
"Nije. I bolje što nije, jer nema galame."- odgovara Maja.
Nakon obilnog obroka pijemo čaj i pušimo nargilu. Vreme je za noć ispod zvezdanog neba  - ali, u šatoru: toplije je i sigurnije. Apsolutna tišina. Nema vetra. Nema ptica, ni insekata. Čuje se samo disanje. Laku noć.

Yum!

JORDAN: noć u pećini, put do Ad Deira, PETRA (2.deo)

Veče je. Gasab naglo okreće volan u levo i počinje da vozi mimo puta. Naš ružičasti prašnjavi džip prelazi preko omanjih brežuljaka, a zatim usporava, pa prelazi preko nekih stena.

mačka u hladu, Ad Deir

"Mi Beduini ... skoro svi imamo pećine. Nasledili smo ih od svojih predaka."-počinje Gasab.
"Koliko je stara tvoja pećina?" - Maja priupita našeg jordanskog domaćina.
"Nije mnogo stara. Možda do dvestapedeset godina." - odgovara on, a potom nastavlja sa pričom: "Strancima je uglavnom zanimljivo kada borave u pećini. Oni spavaju ovde i dožive neverovatno iskustvo. Nego, imam sestrića, koji s vremena na vreme koristi moju pećinu.... Ma, dobiće on batine za to što radi! Već sam mu jednom zapretio."
"Što? Šta se desilo?"-pitam.
Gasab odgovara: "Moj sestrić je sada tinejdžer. Hormoni ga šibaju, te ponekad bez mog znanja uzme ključeve od džipa i vodi devojke u pećinu. Tamo se kriju od sveta ... eh, ti klinci!" - uzdiše on, kao da se i sam priseća dana kada je bio mlad. Potom mu zvoni telefon. Javjla se i raspravlja nešto sa nekim na arapskom. A zatim se okreće ka nama i kaže: "Promenio sam plan. Vozim vas u drugu pećinu! Vozim vas do pećine moje drugarice! Ona je nedaleko odavde, a čuo sam da se večeras tamo okupljaju ljudi. Biće dosta zanimljivije ... Naravno, ako nemate ništa protiv."
"Naravno. To je OK." - potvrđujemo Maja i ja.

ognjište ispred pećine

U daljini vidimo neku svetlost. Kako prilazimo bliže, tako razaznajemo da svetlost potiče od plamena: jedan veći centralni plamen, a oko njega i desetak manjih, raštrkanih unaokolo. Izlazimo iz automobila. Ispred nas je stena u kojoj se nazire ulaz u pećinu, a ispred ulaza je izidano ognjište iz kojeg se izdižu vatreni jezici. Ispred ognjišta, na nekoj prostirci sedi žena od tridesetak i kusur godina. Uvijena u crne šamije i sa hidžabom preko kose, ona diže glavu i kaže Gasabu na engleskom: "Pa gde ste do sad, j*bote? Smorila sam se čekajući...."
"Sad sam završio sa obavezama... " pravda se Gasab, "Evo da ti predstavim svoje prijatelje iz Srbije ... ovo su Neša i Maja." - pokazuje na nas.
"Moje ime je Hanur." - kaže ona. "Smestite se!"
Sedamo na prostirku postavljenu na podu, neposredno pored ove "pećinske domaćice".
"Jeste li gladni?" - pita nas ona.
"Ne, hvala. Samo što smo večerali kod Gasaba." - kažemo.
"Šta ste jeli?" - pita nas opet ona.
"Njegova majka je spremila izvrstan mansaf sa piletinom. Baš smo se dobro najeli." - kažem.
"Šteta. Moja klopa je mnogo bolja. Moj mansaf je sa jagnjetinom!" - priča Hanur uz osmeh: "Ako ste još gladni, slobodno udjite u pećinu. Ima toga još ... Do malopre sam imala grupicu od petnaestak turista iz Evrope. Hteli su tradicionalnu jordansku večeru. Fino su platili za sve, a ja sam ih dovela ovde da jedu ispred pećine, upalila ognjište i sve ove sveće koje vidite unaokolo, kako bi im bilo što romantičnije." - smeši se ona.
"Da, sve zaista lepo izgleda. I, šta? Samo su večerali i otišli?" - pitamo
"Paaa, da! Niko od njih ne bi pristao da spava u pećini. Svi su oni smešteni po finim i luksuznim hotelima. Ma, pusti ih, nemaju pojma koliko je drugačije spavati u divljini: pećina u kojoj je uvek prijatna temperatura, svetlost zvezda i meseca, kao i naravno - tišina, koju možeš osetiti samo ako si ovde usred pustare."

Hanur je prilično brbljiva i na prvi pogled, reklo bi se, veoma samostalna žena. Ujedno, primećujem da ima poseban smisao za humor, druželjubiva je i ima prilično otvoren pristup sa ljudima. Nešto što iskreno i nismo baš očekivali od jedne muslimanke okružene muškracima. Hanur nam potom priča o svom biznisu: ona prodaje suvenire u Petri, iznajmljuje sobe za turiste, vodi turističke grupe i još mnogo toga. Potom nam govori o Islamu, o tome kako je privržena svojoj veri i tradicionalnim vrednostima, a zatim se dotakla i političkih tema, te prozborismo malo o ratu u Iraku i Siriji, kao i o izraelskoj okupaciji Palestine ...

unutrašnjost pećine

Nakon kraćeg vremena, ispred ognjišta seda još nekoliko osoba. Pored nas sedi jedan par, momak i devojka. On je Palestinac, čija je porodica nedavno emigrirala iz Zapadne obale u Jordan. Njegova devojka je plavokosa cura iz Danske, koja živi u Jordanu već neko vreme i pohađa časove arapskog jezika. Preko puta ognjišta sedi jedan misteriozan lik u beloj arapskoj nošnji. Od glave do pete, odnosno od marame na glavi, do članaka na nogama - odeven je u belo. Cele večeri samo sedi i ne progovara ni reč, već zamišljeno puši nargilu! Kasnije smo saznali da je ovaj lik došao iz susedne Saudijske Arabije da vidi Hanur! To je bio njegov način da pokaže da mu je stalo do nje. Prevalio je dugačak put da bi proveo svega jedno veče pored ognjišta. Bio je preokupiran poslom i nije mogao da ostane duže. U njegovom prisustvu, Hanur je bila manje brbljiva, a s vremena na vreme razmenjivali su kratke poglede.

ulaz u pećinu (ujutru)

Gasab potom govori o onih dvadeset godina života, koje je proveo u Nemačkoj.
"Odlično sam živeo u Nemačkoj. Mislio sam da nikada neću da se vratim u Jordan." - počinje on svoju priču : "Radio sam u bolnici, u psihijatrijskoj klinici. Posao nije bio ni malo lak. Bilo je teško izlaziti na kraj sa pacijentima, ali nakon završenog radnog vremena imao sam svoj mir. Dobro se i zaradjivalo. Imao sam puno devojaka u Nemačkoj. Bilo je tu žena sa svih strana sveta ... Upoznao sam i puno ljudi iz Srbije i iz bivših jugoslovenskih republika. Oni važe za dobre i vredne radnike, a  mogu mnogo i da popiju!" - smeje se Gasab, pa nastavlja: "Tako, na posletku sam i postao otac jednog deteta." - priseća se Gasab svojih mlađih dana, sa setom u očima "Ali, imao sam problem. Alkohol. To je bilo ono zbog čega sam uništio svoj tamošnji život. Imao sam velikih problema sa ispijanjem alkohola. Nekolicina nas se često okupljala u jednom kafiću. Važio sam za člana društva, koji može najviše da popije. Čak su mi mnogi i brojali ... Jedne večeri, kladim se sa jednim čovekom u velike pare. Opklada je glasila: ko popije najviše piva, pobedjuje! Pili smo više od dvanaest sati ... Nisam znao za sebe. Prijatelji su izbrojali tog jutra da sam popio preko sedamdeset piva. Nemačkih piva! Ne tako slabih! Ne sećam se kako sam otišao do kuće. Bilo mi je jako loše. Ceo naredni dan sam proveo u kupatilu. Nisam se osećao živim. Na kraju, seo sam u kadu i pustio hladnu vodu ... Tu mi se totano gubi svest ... Zatim, prisećam se kako se budim u kadi punoj hladne vode, mokar do kože! Srce mi usporeno tuče, osećam kao da ću svakog časa da umrem... Do tog trenutka nisam bio pobožan. Do tog trenutka, bio sam loš musliman. A zatim, pošto osetih da mi se kraj približava, krenem da se molim Alahu za oproštaj. To radim satima ... to me održava živim ... plačem kao dete ..." - govori Gasab: "Nakon preživljavanja, odlučujem da totalno promenim svoj životni stil. Odlučujem da postanem dobar musliman, da ne pijem alkohol i da pomazem ljudima. Vraćam se u Jordan medju svoje i živim jedan drugi, bolji i zdraviji život!" - Gasab završava svoju priču.
Nakon prijatnog višečasovnog druženja, došlo je vreme da udjemo u pećinu na počinak. U uglu pećine, Maja i ja se zavlačimo u vreće za spavanje, dok Gasab sa još jednim Arapinom odlučije da spava baš kod samog ulaza, kao pravi stražar. Uz zvuke savršene tišine, s lakoćom stižemo do "carstva snova".  

ujutru, sa Gasabom

Rano ujutru, oko sedam sati, Gasab nas budi. Vreme je da se spakujemo i vratimo do beduinskog sela. Danas je naš domaćin zauzet celodnevnom ekspedicijom sa grupom turista, jer je unajmljen kao vodič kroz pustinju Wadi Araba. Opraštamo se sa Gasabom, jer ga nećemo videti ni danas niti sutra kad odlazimo iz Petre. Dogovaramo se da ostanemo u kontaktu telefonom za sve što treba, te nas on odbacuje do svoje kuće i ostavlja kod svog brata i porodice.

doručak u beduinskom selu

Gasabova majka dolazi do nas i poziva nas na doručak koji je pripremila. Pratimo ovu baku, sve do neke male pomoćne zgrade u njihovom dvorištu. Ulazimo u ovu "letnju kuhinju", gde na sred prostorije gori vatra, a gde ova baka provodi vreme spremajući hranu za čitavu porodicu. Svi su već doručkovali, tako da je hrana čekala samo još na nas. Baka seda na neki madrac pored vatre, pa nudi i nas da sednemo. Ona privršava pečenje pljosnatog vrućeg hleba nasred ognjišta, u kojem se nalaze i nekoliko metalnih čajnika. Taj pljosnati tanki hleb, koji se još naziva i lavaš, tanak je poput palačinke i brzo se peče. U tiganju, baka nam je popržila jaja, a za salatu donela kiselo mleko i masline, koje je sama marinirala u soku od limuna. Baka pokazuje rukom na maslinovo drvo koje raste pored ove gradjevine, sugerišući da su to domaće masline. Premda, ovaj doručak deluje prilično "prosto", ne mogu opisati koliko je bio ukusan. Odlamamo parčiće vrućeg hleba i utapamo ih u kiselo mleko i jaja i sve to onako prstima, bez pribora za ručavanje. Na kraju se zahvaljujemo Gasabvoj majci na ukazanom gostoprimstvu i ostavljamo joj nešto malo novca. Ovde je sasvim normalno da ukoliko vam neko ukazuje gostoprimstvo (a pritom vidite da je iz siromašne porodice, koja se bori za opstanak da prehrani sve članove), da se ostavi neki dinar (jordanski), makar za sastojke koji moraju da se kupe.

doručak sa Gasabovom majkom

jordanska tradicionalna kuhinja

Pešačimo kroz beduinsko selo i za svega desetak minuta stižemo do kapije gde može da se uđe u arheološki kompleks Petre. Ova kapija nije glavni ulaz, već se nalazi negde otpozadi i bliža je "manastiru" ka kojem smo se uputili. Ovu kapiju uglavnom koriste lokalci, medjutim, dozvoljeno je i posetiocima da udju, ali samo ukoliko imaju validnu višednevnu kartu. U našem slučaju, imamo dvodnevne karte, te glatko prolazimo kontrolu. Sledi četrdesetominutno pešačanje prema kanjonu. Prašnjvim putem kojim se krećemo, prolaze još samo lokalci na magarcima, koji nas otpozdravljaju i nude prevoz. Pogled na Petru odavde je fantastičan. Usput prolazimo pored mnoštva pećina, stena i niskog pustijnskog rastinja koje se proteže uz drum, a ponegde se izdigne i neko drvo poput nara ili masline.

O, kako je dobar pogled na kanjon odavde! Na kanjon odavdeeee! ;)

Uspevamo da stignemo do tačke sa koje smo juče prekinuli obilazak Petre. Ostalo nam je stići još do tzv.manastira, poslednje u nizu od znamenitih gradjevina koje su podigli drevni Nabatejci. On je poznat i pod imenom Ad Deir i izgrađen je sredinom 1.veka nove ere. Do manastira se stiže strmim usponom od oko 800 stepenika. Potrebno je uložiti malo napora i nekih četrdesetak minuta intenzivnog penjanja, da bi se stiglo do vrha. Usput, postoje mesta za odmor i osveženje. Premda smo već naoružani flašama sa vodom, svakih desetak minuta gađamo po neku hladovinu u kojoj činimo kratak predah. Na putu do Ad Deira ima i podosta tezgi na kojima lokalci prodaju suvenire za 1 dinar, a svaki prodavac će vas ponuditi i šoljicom crnog čaja ukoliko pravite pauzu u blizini njihove tezge. S vremena na vreme, turisti na magarcima zajedno sa svojim vodičima projure pored nas. Magarci se brzo penju uz stepenice, ali ove divne životinje su često loše tretirane, a cena jahanja do manastira je 10-15 JD po osobi.

put prema manastiru

 

Ad Deir (manastir)

Uspevamo da se izborimo sa svim stepenicama i ispred nas se ukazuje veličanstveni Ad Deir. Ova gradjevina izuzetno podseća na najpoznatiji Al-Khazneh, samo što je još veća. Medjutim, iako na prvi pogled prilično impresivna, grublje je isklesana od tzv.Faraonove riznice. Kažu da je ova gradjevina najpre služila kao religiozni kompleks starih Nabatejaca, da bi se kasnije dolaskom hrišćanstva u ove krajeve preinačila u vizantijsku crkvu, a nekoliko vekova kasnije u islamsku bogomolju. Unutrašnjost manastira je prazna i nezanimljiva, išarana grafitima na arapskom i potpisma vandalskih putnika, sa lako raspoznatljivim mestom gde je nekada bio oltar. Ispred Ad Deira, postoji jedan divni kafe-restorančić u kojem provodimo neko vreme, kako bi se okrepili, odmorili i rehidrirali, dok uživamo u pogledu na fasadu manastira.

mali predah

magarac pozira ispred manastira, Petra

Nakon sat-dva provedenih u okolini manastira, strmim stepeništem silazimo niz litice, a zatim celom dužinom starog grada stižemo do "ulice fasada". Tu nas neko upita: "Da li vam treba magarac?" Ovaj ženski glas činio se veoma poznatim. Okrećemo se i vidimo našu poznanicu i "pećinsku" domaćicu od sinoć. Hanur je odevena u crnu odeću, sa ešarpom preko kose. Lice joj se sija od debelog sloja neke bele kreme koju je utrljala na celo lice, verovatno da bi se zaštitila od sunca. Ona tu negde u blizini drži tezgu sa suvenirima. Kaže nam da nakon dva sata nije uspela da proda ni jedan jedini suvenir, da je turistička sezona jako loša zbog dešavanja u regionu i da je jednostavno odličila da danas batali posao. Kaže, kad dan ne krene baš najbolje, onda ga ona ovako batali, pa radi nešto drugo. U ruci nosi torbicu u kojoj ima malu portabl nargilu, koju uvek nosi sa sobom. Poziva nas da popijemo po čaj u obižnjoj radnji. Rado prihvatamo. Zatim ćaskamo o svemu i svačemu, dok ona pućka dim iz nargile. Vadim foto-aparat i učtivo je pitam da je slikam sa Majom, što ona sa radošću prihvata, medjutim napominje da nikako ne sme da se slika sa muškarcem. Ne ovako, na javnom mestu gde mogu mnogi da je vide. Hanur ustaje sa divana i kaže vlasniku radnje šaljivim tonom: "Alah će ti platiti za čaj! Ovo su moji prijatelji. Vidimo se!" , a zatim nas poziva da odemo do njene kuće. Želi da nam pokaže gde živi i da nas upozna sa članovima porodice.

Hanur i Maja ispijaju čaj

Ad Deir, Petra

Prolazimo Petrom u društvu ove vesele ženice, koju očigledno poznaju svi trgovci i lokalci pored kojih prolazimo. Ona im stalno nešto dobacuje i teatralno se nameće. "Sačekajte trenutak!" - reče nam Hanur, a zatim odlazi do jednog momka koji prodaje neke narukvice, uzima jednu i odnosi je. Šetamo zajedno još dvadesetak metara, a ona Maji stavlja onu narukvicu na ruku i kaže "Eto ti draga, poklom od mene!", dok se cereka i razdragano priča o svom poslu u Petri. Potom razgovara sa Majom o muškarcima. Kaže za mene da sam dobar muž, jer nosim ranac na ledjima, a zatim mi daje da nosim i torbicu sa njenim setom za pušenje nargile. Usput priča o tome kako je razvedena, kako je to veoma retka pojava u muslimanskom svetu, ali da joj je bivši muž bio svinja, tako da je celo društvo razume zašto je to uradila. Sad traži novog muža, ali nije joj lako da ga nadje ... opet govori o nekim muškarcima koji su začarani magijom Kurana, o nekim razvedenim muškarcima na koje je bačena crna magija, te iako joj se jedan od njih veoma svidja, ona ne želi da ima ništa sa tim. Potvrdno klimamo glavom dok pokušavamo da prokljuvimo u suštinu ovih socio-kulturoloških fenomena, ni jednog trenutka ne želeći da joj solimo pamet o tome kako njena ubedjenja nemaju smisla ...

sa kamilama u Petri

Izlazimo na ulicu. Hanur zaustavlja nekog taksistu i pregovara da nas za sitne pare prebaci do beduinskog sela. Taksista usput staje do neke radnje u kojoj, kako Hanur kaže, prave najukusnije i najveće šavurme u gradu. Kaže nam da ostanemo u kolima, da nas prodavci šavurme ne bi videli, jer bi naplatili više. Ovaj fenomen dvostrukih cena je prisutan u Jordanu i vrlo često smeta putnicima. Za sve što kupujete, uključujući čak i hranu, postoje dvostruke cene, dva različita menija - jedan na arapskom, drugi na engleskom sa cenama koje su i do 3-4 puta veće ukoliko primete da ste turista. Hanur se vraća u kola sa činijama hrane, koja je koštala svega oko 1-2JD po čoveku.
Stižemo u zabačeni deo beduinskog naselja, gde na kraju jedne slepe ulice deca igraju fudbal. Tu, na kraju prašnjave ulice, za banderu je vezan jedan magarac. Hanur se pohvali da je to njen magarac, a potom nas uvodi u omanju prizemnu kuću. Desno od ulaznih vrata sedi stara žena, umotana u ćebad. Oko nje se sjatio roj muva, dok nekoliko njih gamižu po njenom licu. Starica otežano diše i izgleda kao da broji svoje poslednje dane. Hanur reče da joj je to majka i da je jako bolesna. Kaže da se vratila u porodičnu kuću zbog nje, kako bi je čuvala, kao i da bukvalno najpre čeka da majka umre, da bi se ponovo udala i odselila u neki drugi dom. Odlaizimo u neku polu-praznu prostoriju, koja je dnevni boravak ove porodice. Naša domaćica je veoma ponosna na svoju kuću i zidove ofarbaneu ružičastu boju. Sedamo na pod, jedemo šavurmu, a zatim pušimo nargilu. Do nas dolaze dva deteta i još jedna žena, koju nam Hanur predstavlja kao svoju sestru. Na kraju, uopšte nisam ukapirao ko je kome šta u porodici, jer tu žive i brat i sestra i neka deca i njihove porodice, žene, muževi ... Ćaskamo sve do večeri, a zatim nas jedno od dece koja su igrala fudbal na ulici (valjda Hanurin sestrić) vodi nazad do Gasabove kuće.

ispred Hanurine kuće

Večeras Gasab nije kod kuće. Bez obzira na to, mi ostajemo još jedne noći u beduinskom selu, ali ovog puta sa Gasanom, Gasabovim mladjim bratom i još jednim likom koji se pojavio niotkuda. Reče da je Gasabov prijatelj iz Nemačke, da su zajedno radili, a sve vreme je pričao nekim prostim engleskim vokabularom u koji bi ubacivao po neku nemačku reč, baš kao klasičan gastos. Gasabova majka nam je za večeru pripremila neke rolnice od kupusa, kojima sam zaboravio ime. Ali nisam zaboravio ukus, jer su bile izvrsne! U listove ukiseljenog kupusa je urolan pirinač sa mlevenom ovčetinom i drugim mešanim sitno seckanim povrćem.
Zvoni mi telefon. Gasab se javlja iz pustinje. Kaže da je na nekoj steni, gde je uspeo da uhvati signal od mobilne mreže. Dogovaramo se kako da izvedemo nastavak našeg putovanja. Kaže da nam je pronašao vožača, koji će svojim privatnim kolima da nas odveze sve do pustinje Wadi Rum na jugu Jordana. Zahvaljujemo mu na gostoprimstvu i pomoći oko organizacije prevoza i opraštamo se od njega preko telefona.

u hipi-sobi našeg domaćina

rolnice sa pirinčem i ovčetinom

Po malo pospani, pakujemo stvari u kofer i čitamo o pustinji Wadi Rum u kojoj bi trebalo da provedemo sutrašnji ceo dan (i noć).... U medjuvremenu, onaj čudni Arapin, eks-gastos iz Nemačke, koji je boravio u sobi pored naše, cele večeri se kroz dvorište šeta u belim gaćama. Okrećemo ključ od sobe za svaki slučaj...

JORDAN: arapska bajka, PETRA (1.deo)

Stari Beduin svira tradicionalni muzički instrument

Zora je. Ostalo je da još svega nekoliko stvarčica ubacimo u onu glomaznu putnu torbu, koja je teška preko 30kg i koja se ne kotrlja baš najbolje, jer joj fali jedan točkić. Ali, to nas ne sprečava da nastavimo put. Taksi nas vozi do autobuske stanice Abdali sa koje bi trebalo da uhvatimo bus do same Petre. U Jordanu postoji jedna jedina autobuska kompanija (JETT) koja direktno vozi od Amana do samog ulaza u Petru. Ta linija saobraća samo jednom dnevno i potrebno je napraviti on-line rezervaciju karte, zbog velike potražnje među turistima. Cena vožnje je 9.5JD po osobi u jednom pravcu. Na šalteru autobuske stanice predajem naše pasoše službeniku, a on nam ubrzo daje 2 karte. Na njima stoje odštampana naša imena i prezimena, a zatim se smejemo, jer vidimo da na Majinoj karti piše "Maja Srpsko" ... Ovakva "greška" službenika postala je već kliše, jer u srpskim pasošima pored imena i prezimena stoji i to "SRPSKO", te svi misle da je to prezime ili da je u pitanju srednje ime. Valjda će ljudi iz MUP-a uvideti tu stavku koja u dalekim zemljama izaziva konfuziju i ispraviti je u nekoj od narednih izdanja pasoša Republike Srbije...
Bus je klimatizovan i komforan, te za svega tri i po sata vožnje stižemo do samog ulaza u ovaj antički grad. Na mini-stanici ispred biletarnice čeka nas naš sledeći domaćin - Gasab.

ulaz u arheološki kompleks

Gasab je Beduin, kojeg smo u vezi smeštaja kontaktirali preko sajta couchsurfing.com. Ovaj Arapin ima četrdesetak godina i deluje po malo opako i opasno. Na sajtu za razmenu putnika, može se videti da je ovaj čovek besplatno ugostio preko 500 stranaca u poslednjih nekoliko godina. Pre polaska na put u Jordan, čak smo odgledali i CNN-ov dokumentarac o Petri, gde Gasab objašnjava zašto i kako prima putnike namernike bez novčane naknade u svoj dom. U pitanju je dobar čovek, liberalnih shvatanja sa pro-zapadnjačkim pogledom na svet. Tome je doprinelo to što je 20 godina života proveo u Nemačkoj, iz koje se nedavno vratio. Bio je jedini rastaman-Arapin u "Beduinskom selu", ali je nedavno morao da iseče dredloke i skrati kosu, jer kako i sam kaže, to nije bilo dobro za biznis. Gasab se sada bavi turizmom i vodi organizovane grupe turista  po Petri i po Jordanu. Iz principa, svoje goste ne meša sa poslom kojim se bavi. Preporuku o ovom domaćinu dobili smo od prijatelja iz Hong Konga, koji je nedavno boravio u Jordanu i nezaboravno se proveo spavajući u Gasabovoj pećini i provodivši vreme sa lokalnim stanovništvom u "Beduinskom selu".

Dobrodošli u Petru!

Raširenih ruku i sa osmehom na licu Gasab stoji ispred svog prašnjavog ružičastog terenskog vozila. Na suncu se presijava njegov zlatni zub. "Dobrodošli u Petru!"- kaže on.
"Hvala.Velika nam je čast upoznati se sa tobom! Jel nas dugo čekaš?" - pitam ga
"Ma, znam ja tačno u minut kad dolazi ovaj autobus. Na svakih nekoliko dana sačekam po nekog putnika." - odgovara on.
"Mora da ti je već malo dosadilo nakon toliko gostiju ..." - kaže Maja učtivo.
"Ma nije. Želim da imam prijatelje po celom svetu. Meni ovo pričinjava veliko zadovoljstvo." - kaže Gasab i nastavlja: " Nego, ja sad moram da odem da završavam neke poslove. Došao sam kolima da pokupim vaš prtljag da ga ne vucarate unaokolo. Ovo ovde vam je biletarnica. Kupite karte i obiđite Petru! Teško da ćete sve postići da vidite za jedan dan."
"Mi smo svakako planirali da obilazak razvučemo u 2 dana, jer ima toliko toga da se vidi" - kažem
"Da, da ..." - Gasab potvrdno klimnu glavom. "Želim vam lep obilazak! Ja ću i kasnije biti nešto zauzet, pa ćemo se videti tek uveče. Moj brat će se pojaviti na ovom istom mestu da vas pokupi u 5 sati popodne i da vas odveze do našeg doma. Molim vas, budite ovde tačno u pet!" - napomenu još jednom naš domaćin, kojeg prvi put u životu vidimo. Nakon stotine napisanih pozitivnih referenci na internetu o ovom čoveku, znali smo da je Gasab osoba od poverenja, pa stavljamo onaj veliki kofer u prtljažnik njegovog terenca.

Triklinijum ... na putu do antičkog grada

Da bi kupili ulaznicu za Petru, potrebno je pokazati svoj pasoš, kako ne bi bilo zloupotrebe i kasnijeg preprodavanja ulaznice.  Cena jednodnevne ulaznice je 50JD, dvodnevne 55JD, a trodnevne 60JD. Jeste, zaista je skupo izdvojiti 50 evra za jednodnevni obilazak, ali ujedno i dosta očekujemo od ovog ogromnog antičkog grada. Kupujemo dvodnevne ulaznice po ceni od 55JD po osobi, a zatim u obližnjim suvenirnicama kupujemo nekoliko litara flaširane vode. Sunce prži, te pazarimo jedan ženski šešir i jednu crveno-belu palestinsku maramu (onaj dezen koji je obično nosio Jaser Arafat) i stavljamo ih na glavu. Krivudav i prašnjav put vodi nas iza velikih stena koje se izdižu iznad nas. Iz daljine, trgovci nam dobacuju da se približimo i zavirimo u njihove radnje. Neki momci više puta pitaju da li želimo da jašemo konje ili da se odvezemo dvokolicom do samog arheološkog lokaliteta. Svaki drugi mladi Arapin vam prodaje priču o tome kako je sam grad dosta daleko i da je nemoguće stići pešice. Nepripremljeni turisti bi verovatno pali na ovu priču, ali ne i autor "Nenadovih avantura", koji se prethodno informisao da je ovaj deo puta dugačak svega 1,2 kilometra i koji je više puta pogledao satelitske snimke celokupnog lokaliteta na sajtu "Google Earth". Odrično odmahujemo glavama i nastavljamo dalje. Odmorni smo, samo što smo počeli da koračamo... još uvek nam nikakav prevoz ne treba. Sa naše desne strane primećujemo omanje pećine ručno uklesane u stene, a iza njih se ukazuju kockaste formacije poznate kao "Džin statue", koje su nekada davno najverovatnije predstavljale pre-Islamska božanstva. Sa leve strane prolazimo pored jedne od manje poznatih gradjevina u Petri, koja se još naziva i"Triklinijum", a koja stilski neverovatno podseća na one građevine iz drevnog Egipta.

putokaz prema Siku (The Siq)

kanjon Siq, koji vodi u Petru

Ubrzo, ispred nas se pojavljuje tesni i visoki klanac koji vodi direktno kroz planinu. Ovaj prirodni "prolaz" , odnosno kanjon, naziva se Sik (the Siq) i vekovima je predstavljao jedini prolaz do samog grada Petre. Dugačak je oko kilometar i po i zaista je čarobno naći se u njemu. Ovaj kanjon je nastao u ne tako novijoj istoriji planete Zemlje, a za njegov nastanak kriva je voda, koja je hiljadama godina presecala ovo tle. Kanjon je negde uži, a negde se širi, na nekim mestima je plići, a ponegde dublji, dok se svetlost sunca poigrava sa šarenim stenama iznad naših glava i čini ovo mesto magičnim.

ulazak u Petru

Ko je gradio Petru? Odakle ovaj drevni grad u sred pustinjskog ništavila?
Ova pitanja, kao i mnoga druga, mučila su istoričare i naučnike u prethodnih nekoliko decenija. Petra je otkrivena tek u 19. veku. Od tada, predstavlja mesto puno mistike, a svoju popularizaciju doživljava nakon nekoliko holivudskih filmova snimljenih na ovim prostorima, medju kojima je najpoznatiji onaj iz filmskog serijala Indijane Džons. Danas se zna da su Petru gradili
Nabatejci, narod koji se iz današnje Saudijske Arabije doselio na ove prostore još u 4.veku p.n.e.  i prozvao Petru svojim glavnim gradom. Nabatejci su oformili kraljevinu, a narod se uglavnom bavio trgovinom. Petra je bila čvorište trgovačkih ruta između Afrike sa jedne i Male Azije i Arapskog poluostrva sa druge strane. Na grčkom jeziku, "petra" znači "kamen", kako je još u antičko vreme i nazivan ovaj grad. Drevni Nabatejci bili su mnogobožci, a sav taj miks religija, kao i miks u stilovima izgradnje, doneli su trgovci i arhitekte iz Egipta, Grčke, današnje Sirije i drugih okolnih zemalja. Nabatejci su dobro poznavali hidronautiku, te su skrenuli tok susednih reka do Petre i obezbedili grad tekućom pijaćom vodom. Oko grada postoje kilometrima dugi sistemi cevi, koji su vodu iz reka dovodili do samog grada, kao i na stotine prokopanih bazena (cisterni), koje su služile za skladištenje kišnice.

Faraonova riznica, Al-Khazneh

Ulaz u grad predstavljao je baš taj kameni tesnac (tzv. Sik), a prva gradjevina na koju bi još drevni putnik naišao nakon izlaska iz kanjona jeste i najveličanstvenija od svih - Al Kazne (al-Khazneh) ili u prevodu "Faraonova riznica"!
Stojimo kao ukopani, dok se divimo prizoru ispred nas. Holivud ne može ni približno da prikaže ono što oči mogu uživo da vide. I, eno je, stoji ispred nas, veličanstvenija nego ikad i kupa se u popodnevnom suncu, sva rumena i zajapurena, pre dva milenijuma ljudskom rukom u steni isklesana, jedna i jedina - Al Kazne! Kad se nadjem na nekom ovakvom mestu, uvek me ušljaka neka pozitivna trema, te prosto ne znam šta prvo da radim: dal' da fotografišem, dal' da diskutujem sa Majom o trenutnim utiscima ili da možda širom otvorim usta i još malo uživam u prizoru. Al-Kazne je izgradjena u 1.veku p.n.e. Beduini su je vekovima nazivali "Faraonovom riznicom", jer se verovalo da je podignuta još u doba Mojsija, kao pogrebno mesto za nekog od egipatskih faraona. Legenda kaže da je osim tela vladara, ovde zakopano i dosta blaga.

Ta teorija je pobijena, jer ova gradjevina ne izgleda tipično egipatski, već njome preovladava helenistički stil. Otkud Grci na Bliskom Istoku? Očigledno je da Petru nisu gradili stari Grci, već je u pitanju mešavina grčkog-sumersko-egipatskog stila. Stubovi su u grčkom stilu, a na sredini stoji uklesana glava Meduze. Na gornjem delu su prikazane Amazonke sa sekirama. Fasadom preovladavaju i likovi iz grčke i egipatske mitologije.  Dugo se mislilo da ovo remek-delo ne pretstavlja ništa drugo n'o žrtvenik ili spomenik, koji bi trebalo da zadivi svakog ko ulazi u Petru. I tako, sve do pre desetak godina kada je otkriveno nekoliko netaknutih grobnica ispod nivoa zemlje, a ispod ove gradjevine. Konačno, na kraju se ustanovilo da je ova misteriozna gradjevina podignuta za vreme vladavine nabatejskog kralja Aretasa IV, koji je u njoj i sahranjen.

Tek nakon nekoliko minuta zevanja u Al-Kazne, primećujem da oko mene ima još puno ljudi. Neki od njih su turisti, neki avanturisti, ali niko ne ostaje ravnodušan ispred Faraonove riznice. Lokalci prodaju suvenire, nude turistima da se slikaju sa kamilama, dok neki od njih pokušavaju da zarade koji dinar (jordanski) kao vodiči kroz Petru. Obilazimo ovu izvanrednu strukturu sa svih strana i uslikavam obilje fotografija. Teška srca, odlazimo dalje, dok se svakih dvadesetak metara ponovo okrećemo da bacimo pogled na Al-Kazne.

"Ulica fasada" ... u unutrašnjosti grada

amfiteatar

kamile odmaraju u hladu

Krećemo se drevnom glavnom avenijom i polako zalazimo u unutrašjnost grada. Petra je još poznata i kao "Crveni grad" zbog boje okolnih stena u kojima je ovaj grad bukvalno uklesan. Nekada je Petra bila veliki grad, sposoban da primi stotine hiljada duša. Nabatejce su pokorili Rimljani, ali je grad uspeo da nastavi svoj razvoj čak i u tim vremenima.
"Hoćete da jašete magarca?" - upita nas neki dečak, obraćajući nam se sa zasedlane životinje.
"Hvala, ne treba!" - odgovaram
Ovo pitanje bi dobijali na svakih 5-10 minuta. Puno je magaraca na sve strane. Kamile ne mogu da se penju uz velike nagibe, niti po stenama ili stepenicama - dok magarci mogu. Način na koji Beduini tretiraju ove divne životinje (isrpljuju ih i stalno udaraju bičem) jednostavno nije baš najsjaniji. Beduinima danas egzistencija zavisi od turizma, dok su se do pre četrdeset-pedeset godina prevashodno bavili stočarstvom. U Petri, muškarci uglavnom iznajmljuju životinje za jahanje ili drže male prodavnice i čajdžinice, dok žene prodaju suvenire. Mnogi muškarci su našminkani. Beduini šminkaju oči. Crnim kreonom podcrtavaju konture oko očiju, te liče na nekakve "pustinjske gusare". Pored svog opakog izgleda, poznati su i po jedinstvenom humoru.
"Gospodjo, da li vam treba magarac?" - pita jedan Beduin Maju, a zatim sam odgovara na svoje pitanje: "Aaaa, vama ne treba! Vi već imate jednog!" - i pokazuje prstom na mene i na veliki ranac koji nosim na ledjima.

Grobnice nabatejskih kraljeva

Nakon što smo prošli kroz "Ulicu fasada" i ušli u nekoliko pećina, zastajemo do amfiteatra, koji nije gradjen od kamenih blokova, već je takodje ceo uklesan u stenu. Potom pravimo pauzu u jednoj od omanjih čajdžinica, tik uz prašnjavi put. Odmaramo u hladovini dobrih pola sata i hidriramo se ispijajući sveže cedjen sok od nara. Na brdu iznad nas izdiže se nekoliko veličanstvenih gradjevina. Pretpostavlja se da su služile kao grobnice nabatejskih kraljeva. Penjemo se do njih, a zatim uživamo u pogledu sa ovog brda.
Silazimo dole i nastavljamo put avenijom koja je nekada bila glavna ulica u Petri. Cela deonica je prekrivena pustinjskim peskom, te nije lako hodati. Već vidno umorni, otežano koračamo po dubokom pesku, dok sunce nastavlja da prži. Usput obilazimo rimska kupatila, ostatke palate i nekog drevnog hrama. Pronalazimo hladovinu i opet pravimo pauzu za odmor. Gledamo u planinski masiv ispred nas. Ostalo je još da odemo do tzv.Manastira, koji se nalazi na vrhu iza ove planine. Do njega vodi oko 800 stepenika. Razmatramo šta da radimo ... da li ići ili ne? Da li ostaviti sve ovo za sutra? Već pešačimo dobrih 7-8 kilometara tamo-amo, a moramo istim putem nazad do ulaza ... Odlučujemo da smognemo snage i da pokušamo da se popnemo i uz tih 800 stepenika.


Put je strm. Naporno je kretati se. Pešačimo petnaestak minuta, a potom mi pucaju pantalone izmedju nogu. Predajemo se! Nema više snage u nama ... velika je vrućina. Gledam na sat, već je 3 popodne. Setismo se da smo obećali Gasabu da ćemo biti na ulazu u Petru tačno u pet časova. Taman  je bilo dovoljno vremena da se vratimo nazad. Okrećemo se i silazimo. Ipak će odlazak do manastira ostati podvig za sutradan.

Opet prolazimo onom deonicom sa dubokim peskom. "Dosta je više pešačenja!"- kažem Maji. Ona se složi sa mnom. Pogadjamo sa sa jednim Beduinom da odemo kamilama nazad do Al-Kaznea. Traži dosta para. Ne uspevamo da se dogovorimo. Nakon minut dva, nailazi drugi Arapin i vodi sa sobom dve kamile. Njegove kamile su krupne, jake i očigledno je da su dobro tretirane, te odlučujemo da se popnemo na njih. Uspevamo da nadjemo zajednički jezik sa ovim Beduinom i hop - već smo u sedlima naših "pustinjskih lađi"! Odmaramo i uživamo u "vožnji" nazad kroz Petru, dok nas kamile njišu tamo-amo.

Na izlazu iz antičkog grada, pored one iste biletarnice gde smo jutros ušli, stoji neki mladić i odmah nas prepoznaje: "Hej! Ja sam Gasan, Gasabov mlađi brat. Došao sam da vas pokupim kolima i odvezem u naš dom. Gasab će nam se pridružiti kasnije." Nakon kraće vožnje stižemo u "Beduinsko selo", a Gasan parkira automobil ispred porodične kuće. Ulazna kapija koja gleda na ulicu je ujedno i prolaz direktno do dnevne sobe. A dnevna soba je - pod otvorenim nebom! Nešto što bi se kod nas nazvalo predvorjem, bilo je omiljeno mesto na kojem članovi Gasabove porodice provode vreme.

Gasabova porodična kuća

Otvaramo kapiju i ulazimo u taj dnevni boravak. Na ćilimu postavljenom na zemlji sedi osamdesetogodišnji tradicionalno obučen starac. On puši cigaretu i gleda TV. Na televiziji idu "uživo" snimci sa ratišta u Iraku i Siriji. Ton je prilično jak, tako da imamo osećaj kao da neko puca iz puške u neposrednoj blizini. Ovaj stariji čičica na trenutak skrenu pogled ka nama i pokaza nam rukom da sednemo preko puta njega. Zatim se grabi daljinskog i malo utiša ton.
"Dobrodošli!"-kaže on "Ovaj rat. To nije dobro. Nije."
Potvrdno klimamo glavom, dok na TV-u idalje idu prizori sa bojnog polja. U ćošku sobe sedi starica u crnom, supruga ovog čiče, odnosno Gasabova majka. Onaj dekica je pogleda krajičkom oka, a ona već ustaje i služi nas čajem. Potom se vraća na svoje mesto. Pored nje sedi tridesetogodišnja žena sa hidžabom preko kose. I dok sedi u tzv.turskom sedu, ova gospodja u ruci drži pozamašni nož, dok joj se na kolenima oslanja daska na kojoj sa lakoćom secka povrće na sitne komade. Učtivo nam požele dobrodošlicu, a zatim opet spušta glavu i nastavlja da radi ono što je započela. "To je Gasabova sestra."- progovori opet onaj dekica na savim solidnom engleskom jeziku.

Maja sa Gasabovim roditeljima u njihovom dvorištu, pored stabla masline
(od čijih plodova ova baka pravi odlične salate)

"Mi Beduini svi živimo zajedno i držimo se zajedno."
- nastavlja čiča Arapin i pokazuje prstom prema svojoj supruzi i ćerci: "Ove žene ne pričaju engleski. Ali ja govorim po malo. Naučio sam. A vi, odakle ste?"
"Mi smo iz Srbije." - odgovara Maja
"Aha. Jugoslavija. Tito!" - reče dekica nakon par sekundi tišine. "Pa i vi ste imali ratove. To nije dobro ni za koga!" - odmahuje glavom i nastavlja: "Evo, pogledajte na TV-u, ovo što se dešava u Iraku i Siriji ... Islamska država!? Ma, kakva Islamska država! To su najobičniji teroristi! Samo brukaju Islam." - dekica je sada već vidno iznerviran - "To nema veze sa Islamom niti sa bilo kojom verom u Boga. To su sve plaćenici i ubice. Sad ću ja vama da kažem odakle ta Islamska republika."
Slušamo ga zainteresovano dok pijuckamo domaći crni čaj, a on pali još jednu cigaretu i nastavlja sa pričom: "Amerika! Tu Islamsku državu je stvorila Amerika. I sve je ovo zbog nafte. Ne žele da nam daju mira ovde na Bliskom Istoku..... Slušam najnovije vesti i kažu da ISIS prodaje naftu i tako se finansira. A ja sam sebe pitam, pa dobro, kome prodaju naftu? Narod nije glup. Ne možeš ti na hiljade tona nafte da sakriješ. To se prevozi tankerima, šleperima... Tačno se zna odakle ide i gde je krenuo svaki tovar nafte koji ISIS prodaju ispod cene. Vodi se evidencija, prelaze se granice ... Ne mogu oni to tek tako da sakriju. I znate gde ide ta nafta? Naravno, u Ameriku."

Večera je na stolu! ... pardon, na podu!

Ovo polučasovno ćaskanje sa starim Beduinom ostavlja jak utisak na nas, a onda u prostoriju ulazi Gasab. "Hajmo do moje sobe!"-kaže on, a zatim pokazuje prstom na svoju sestru:
"Ona nam priprema večeru. Jeste li jeli nekada mansaf?"- upita nas.
"Nismo"-odgovaramo zajedno Maja i ja.
"Epa, morate to da probate. To je tradicionalno jordansko jelo. I ja sam baš gladan.  Idemo mi do moje sobe, pa kada hrana bude gotova, moja sestra će nam je doneti." - kaže Gasab.
Iz jednog dvorišta ulazimo u drugo, pa iz drugog dvorišta u novo predsoblje, pa potom u Gasabovu sobu. Njegova soba je u nekom reggae-hipi-fazonu: na jednom zidu je veliki poster Boba Marlija, a na drugom je poster Džimi Hendriksa koji svira gitaru u svojstvenom zanosu. Na jednom od zidova zakačeno je veliko platno sa iscrtanom hindu mandalom, a ispod nje pregršt sitnih stvarčica, suvenira sa svih strana sveta, kao i jedan čupavi starinski fiksni telefon ružičaste boje. U sobi nema kreveta, već su po ćoškovima raspoređene četiri podloge za spavanje. Ćaskamo sa Gasabom o beduinskom životu, o pustinji, o putovanjima, njegovom životu u Nemačkoj, itd... A onda otvara fioku i sa setom u očima nam pokazuje svoje dredloke koje je morao da iseče. "Morao sam da se ošišam. Kad sam došao iz Nemačke nazad u Jordan sa rastamanskom frizurom, niko me nije shvatao za ozbiljno. Svi su se ovde u selu po malo podsmevali i pričali mi kako to nije dobro za biznis i kako ne mogu baš zbog toga dobro da zaradim. Više godina sam odbijao to da uradim. Onda, prošle godine konačno odlučim da se ošišam, i gle čuda, posao mi je odjedanput dosta bolje krenuo!".

Gasabov telefon

detalj iz sobe

U prostoriju ulazi Gasabova sestra i postavlja najlon na pod, a zatim donosi veliku porciju mansafa, dve porcije arapske salate i krem sir. Arapska salata ima iste sastojke kao i naša šopska, osim što je povrće seckano na sitne i jednake kockice i prelivena je maslinovim uljem i cedjenim sokom od limuna. Mansaf je tradicionalno jordansko i palestinsko jelo od pirinča i mesa kuvanih u fermentisanom kiselom jogurtu i začinjeno po ukusu ovog podneblja. Naš mansaf je sa piletinom, mada se često koristi i jagnjetina, a ponekada i riblje meso. Ovo jelo obično se jede prstima, ali Gasab nam preporučuje da ipak jedemo kašikama. I njemu je tako zgodinje.

Veče je. Nakon obroka, Gasab ustaje i uzima nešto iz ćoška. Staje ispred nas, dok u rukama drži nekoliko sklopljenih vreći za spavanje: "Spakujte u ranac dodatnu toplu odeću i sve što vam je potrebno za spavanje. Idemo izvan grada. Noćas spavate u pećini ..."

Večera sa Gasabom: pileći mansaf