JORDAN: arapska bajka, PETRA (1.deo)

Stari Beduin svira tradicionalni muzički instrument

Zora je. Ostalo je da još svega nekoliko stvarčica ubacimo u onu glomaznu putnu torbu, koja je teška preko 30kg i koja se ne kotrlja baš najbolje, jer joj fali jedan točkić. Ali, to nas ne sprečava da nastavimo put. Taksi nas vozi do autobuske stanice Abdali sa koje bi trebalo da uhvatimo bus do same Petre. U Jordanu postoji jedna jedina autobuska kompanija (JETT) koja direktno vozi od Amana do samog ulaza u Petru. Ta linija saobraća samo jednom dnevno i potrebno je napraviti on-line rezervaciju karte, zbog velike potražnje među turistima. Cena vožnje je 9.5JD po osobi u jednom pravcu. Na šalteru autobuske stanice predajem naše pasoše službeniku, a on nam ubrzo daje 2 karte. Na njima stoje odštampana naša imena i prezimena, a zatim se smejemo, jer vidimo da na Majinoj karti piše "Maja Srpsko" ... Ovakva "greška" službenika postala je već kliše, jer u srpskim pasošima pored imena i prezimena stoji i to "SRPSKO", te svi misle da je to prezime ili da je u pitanju srednje ime. Valjda će ljudi iz MUP-a uvideti tu stavku koja u dalekim zemljama izaziva konfuziju i ispraviti je u nekoj od narednih izdanja pasoša Republike Srbije...
Bus je klimatizovan i komforan, te za svega tri i po sata vožnje stižemo do samog ulaza u ovaj antički grad. Na mini-stanici ispred biletarnice čeka nas naš sledeći domaćin - Gasab.

ulaz u arheološki kompleks

Gasab je Beduin, kojeg smo u vezi smeštaja kontaktirali preko sajta couchsurfing.com. Ovaj Arapin ima četrdesetak godina i deluje po malo opako i opasno. Na sajtu za razmenu putnika, može se videti da je ovaj čovek besplatno ugostio preko 500 stranaca u poslednjih nekoliko godina. Pre polaska na put u Jordan, čak smo odgledali i CNN-ov dokumentarac o Petri, gde Gasab objašnjava zašto i kako prima putnike namernike bez novčane naknade u svoj dom. U pitanju je dobar čovek, liberalnih shvatanja sa pro-zapadnjačkim pogledom na svet. Tome je doprinelo to što je 20 godina života proveo u Nemačkoj, iz koje se nedavno vratio. Bio je jedini rastaman-Arapin u "Beduinskom selu", ali je nedavno morao da iseče dredloke i skrati kosu, jer kako i sam kaže, to nije bilo dobro za biznis. Gasab se sada bavi turizmom i vodi organizovane grupe turista  po Petri i po Jordanu. Iz principa, svoje goste ne meša sa poslom kojim se bavi. Preporuku o ovom domaćinu dobili smo od prijatelja iz Hong Konga, koji je nedavno boravio u Jordanu i nezaboravno se proveo spavajući u Gasabovoj pećini i provodivši vreme sa lokalnim stanovništvom u "Beduinskom selu".

Dobrodošli u Petru!

Raširenih ruku i sa osmehom na licu Gasab stoji ispred svog prašnjavog ružičastog terenskog vozila. Na suncu se presijava njegov zlatni zub. "Dobrodošli u Petru!"- kaže on.
"Hvala.Velika nam je čast upoznati se sa tobom! Jel nas dugo čekaš?" - pitam ga
"Ma, znam ja tačno u minut kad dolazi ovaj autobus. Na svakih nekoliko dana sačekam po nekog putnika." - odgovara on.
"Mora da ti je već malo dosadilo nakon toliko gostiju ..." - kaže Maja učtivo.
"Ma nije. Želim da imam prijatelje po celom svetu. Meni ovo pričinjava veliko zadovoljstvo." - kaže Gasab i nastavlja: " Nego, ja sad moram da odem da završavam neke poslove. Došao sam kolima da pokupim vaš prtljag da ga ne vucarate unaokolo. Ovo ovde vam je biletarnica. Kupite karte i obiđite Petru! Teško da ćete sve postići da vidite za jedan dan."
"Mi smo svakako planirali da obilazak razvučemo u 2 dana, jer ima toliko toga da se vidi" - kažem
"Da, da ..." - Gasab potvrdno klimnu glavom. "Želim vam lep obilazak! Ja ću i kasnije biti nešto zauzet, pa ćemo se videti tek uveče. Moj brat će se pojaviti na ovom istom mestu da vas pokupi u 5 sati popodne i da vas odveze do našeg doma. Molim vas, budite ovde tačno u pet!" - napomenu još jednom naš domaćin, kojeg prvi put u životu vidimo. Nakon stotine napisanih pozitivnih referenci na internetu o ovom čoveku, znali smo da je Gasab osoba od poverenja, pa stavljamo onaj veliki kofer u prtljažnik njegovog terenca.

Triklinijum ... na putu do antičkog grada

Da bi kupili ulaznicu za Petru, potrebno je pokazati svoj pasoš, kako ne bi bilo zloupotrebe i kasnijeg preprodavanja ulaznice.  Cena jednodnevne ulaznice je 50JD, dvodnevne 55JD, a trodnevne 60JD. Jeste, zaista je skupo izdvojiti 50 evra za jednodnevni obilazak, ali ujedno i dosta očekujemo od ovog ogromnog antičkog grada. Kupujemo dvodnevne ulaznice po ceni od 55JD po osobi, a zatim u obližnjim suvenirnicama kupujemo nekoliko litara flaširane vode. Sunce prži, te pazarimo jedan ženski šešir i jednu crveno-belu palestinsku maramu (onaj dezen koji je obično nosio Jaser Arafat) i stavljamo ih na glavu. Krivudav i prašnjav put vodi nas iza velikih stena koje se izdižu iznad nas. Iz daljine, trgovci nam dobacuju da se približimo i zavirimo u njihove radnje. Neki momci više puta pitaju da li želimo da jašemo konje ili da se odvezemo dvokolicom do samog arheološkog lokaliteta. Svaki drugi mladi Arapin vam prodaje priču o tome kako je sam grad dosta daleko i da je nemoguće stići pešice. Nepripremljeni turisti bi verovatno pali na ovu priču, ali ne i autor "Nenadovih avantura", koji se prethodno informisao da je ovaj deo puta dugačak svega 1,2 kilometra i koji je više puta pogledao satelitske snimke celokupnog lokaliteta na sajtu "Google Earth". Odrično odmahujemo glavama i nastavljamo dalje. Odmorni smo, samo što smo počeli da koračamo... još uvek nam nikakav prevoz ne treba. Sa naše desne strane primećujemo omanje pećine ručno uklesane u stene, a iza njih se ukazuju kockaste formacije poznate kao "Džin statue", koje su nekada davno najverovatnije predstavljale pre-Islamska božanstva. Sa leve strane prolazimo pored jedne od manje poznatih gradjevina u Petri, koja se još naziva i"Triklinijum", a koja stilski neverovatno podseća na one građevine iz drevnog Egipta.

putokaz prema Siku (The Siq)

kanjon Siq, koji vodi u Petru

Ubrzo, ispred nas se pojavljuje tesni i visoki klanac koji vodi direktno kroz planinu. Ovaj prirodni "prolaz" , odnosno kanjon, naziva se Sik (the Siq) i vekovima je predstavljao jedini prolaz do samog grada Petre. Dugačak je oko kilometar i po i zaista je čarobno naći se u njemu. Ovaj kanjon je nastao u ne tako novijoj istoriji planete Zemlje, a za njegov nastanak kriva je voda, koja je hiljadama godina presecala ovo tle. Kanjon je negde uži, a negde se širi, na nekim mestima je plići, a ponegde dublji, dok se svetlost sunca poigrava sa šarenim stenama iznad naših glava i čini ovo mesto magičnim.

ulazak u Petru

Ko je gradio Petru? Odakle ovaj drevni grad u sred pustinjskog ništavila?
Ova pitanja, kao i mnoga druga, mučila su istoričare i naučnike u prethodnih nekoliko decenija. Petra je otkrivena tek u 19. veku. Od tada, predstavlja mesto puno mistike, a svoju popularizaciju doživljava nakon nekoliko holivudskih filmova snimljenih na ovim prostorima, medju kojima je najpoznatiji onaj iz filmskog serijala Indijane Džons. Danas se zna da su Petru gradili
Nabatejci, narod koji se iz današnje Saudijske Arabije doselio na ove prostore još u 4.veku p.n.e.  i prozvao Petru svojim glavnim gradom. Nabatejci su oformili kraljevinu, a narod se uglavnom bavio trgovinom. Petra je bila čvorište trgovačkih ruta između Afrike sa jedne i Male Azije i Arapskog poluostrva sa druge strane. Na grčkom jeziku, "petra" znači "kamen", kako je još u antičko vreme i nazivan ovaj grad. Drevni Nabatejci bili su mnogobožci, a sav taj miks religija, kao i miks u stilovima izgradnje, doneli su trgovci i arhitekte iz Egipta, Grčke, današnje Sirije i drugih okolnih zemalja. Nabatejci su dobro poznavali hidronautiku, te su skrenuli tok susednih reka do Petre i obezbedili grad tekućom pijaćom vodom. Oko grada postoje kilometrima dugi sistemi cevi, koji su vodu iz reka dovodili do samog grada, kao i na stotine prokopanih bazena (cisterni), koje su služile za skladištenje kišnice.

Faraonova riznica, Al-Khazneh

Ulaz u grad predstavljao je baš taj kameni tesnac (tzv. Sik), a prva gradjevina na koju bi još drevni putnik naišao nakon izlaska iz kanjona jeste i najveličanstvenija od svih - Al Kazne (al-Khazneh) ili u prevodu "Faraonova riznica"!
Stojimo kao ukopani, dok se divimo prizoru ispred nas. Holivud ne može ni približno da prikaže ono što oči mogu uživo da vide. I, eno je, stoji ispred nas, veličanstvenija nego ikad i kupa se u popodnevnom suncu, sva rumena i zajapurena, pre dva milenijuma ljudskom rukom u steni isklesana, jedna i jedina - Al Kazne! Kad se nadjem na nekom ovakvom mestu, uvek me ušljaka neka pozitivna trema, te prosto ne znam šta prvo da radim: dal' da fotografišem, dal' da diskutujem sa Majom o trenutnim utiscima ili da možda širom otvorim usta i još malo uživam u prizoru. Al-Kazne je izgradjena u 1.veku p.n.e. Beduini su je vekovima nazivali "Faraonovom riznicom", jer se verovalo da je podignuta još u doba Mojsija, kao pogrebno mesto za nekog od egipatskih faraona. Legenda kaže da je osim tela vladara, ovde zakopano i dosta blaga.

Ta teorija je pobijena, jer ova gradjevina ne izgleda tipično egipatski, već njome preovladava helenistički stil. Otkud Grci na Bliskom Istoku? Očigledno je da Petru nisu gradili stari Grci, već je u pitanju mešavina grčkog-sumersko-egipatskog stila. Stubovi su u grčkom stilu, a na sredini stoji uklesana glava Meduze. Na gornjem delu su prikazane Amazonke sa sekirama. Fasadom preovladavaju i likovi iz grčke i egipatske mitologije.  Dugo se mislilo da ovo remek-delo ne pretstavlja ništa drugo n'o žrtvenik ili spomenik, koji bi trebalo da zadivi svakog ko ulazi u Petru. I tako, sve do pre desetak godina kada je otkriveno nekoliko netaknutih grobnica ispod nivoa zemlje, a ispod ove gradjevine. Konačno, na kraju se ustanovilo da je ova misteriozna gradjevina podignuta za vreme vladavine nabatejskog kralja Aretasa IV, koji je u njoj i sahranjen.

Tek nakon nekoliko minuta zevanja u Al-Kazne, primećujem da oko mene ima još puno ljudi. Neki od njih su turisti, neki avanturisti, ali niko ne ostaje ravnodušan ispred Faraonove riznice. Lokalci prodaju suvenire, nude turistima da se slikaju sa kamilama, dok neki od njih pokušavaju da zarade koji dinar (jordanski) kao vodiči kroz Petru. Obilazimo ovu izvanrednu strukturu sa svih strana i uslikavam obilje fotografija. Teška srca, odlazimo dalje, dok se svakih dvadesetak metara ponovo okrećemo da bacimo pogled na Al-Kazne.

"Ulica fasada" ... u unutrašnjosti grada

amfiteatar

kamile odmaraju u hladu

Krećemo se drevnom glavnom avenijom i polako zalazimo u unutrašjnost grada. Petra je još poznata i kao "Crveni grad" zbog boje okolnih stena u kojima je ovaj grad bukvalno uklesan. Nekada je Petra bila veliki grad, sposoban da primi stotine hiljada duša. Nabatejce su pokorili Rimljani, ali je grad uspeo da nastavi svoj razvoj čak i u tim vremenima.
"Hoćete da jašete magarca?" - upita nas neki dečak, obraćajući nam se sa zasedlane životinje.
"Hvala, ne treba!" - odgovaram
Ovo pitanje bi dobijali na svakih 5-10 minuta. Puno je magaraca na sve strane. Kamile ne mogu da se penju uz velike nagibe, niti po stenama ili stepenicama - dok magarci mogu. Način na koji Beduini tretiraju ove divne životinje (isrpljuju ih i stalno udaraju bičem) jednostavno nije baš najsjaniji. Beduinima danas egzistencija zavisi od turizma, dok su se do pre četrdeset-pedeset godina prevashodno bavili stočarstvom. U Petri, muškarci uglavnom iznajmljuju životinje za jahanje ili drže male prodavnice i čajdžinice, dok žene prodaju suvenire. Mnogi muškarci su našminkani. Beduini šminkaju oči. Crnim kreonom podcrtavaju konture oko očiju, te liče na nekakve "pustinjske gusare". Pored svog opakog izgleda, poznati su i po jedinstvenom humoru.
"Gospodjo, da li vam treba magarac?" - pita jedan Beduin Maju, a zatim sam odgovara na svoje pitanje: "Aaaa, vama ne treba! Vi već imate jednog!" - i pokazuje prstom na mene i na veliki ranac koji nosim na ledjima.

Grobnice nabatejskih kraljeva

Nakon što smo prošli kroz "Ulicu fasada" i ušli u nekoliko pećina, zastajemo do amfiteatra, koji nije gradjen od kamenih blokova, već je takodje ceo uklesan u stenu. Potom pravimo pauzu u jednoj od omanjih čajdžinica, tik uz prašnjavi put. Odmaramo u hladovini dobrih pola sata i hidriramo se ispijajući sveže cedjen sok od nara. Na brdu iznad nas izdiže se nekoliko veličanstvenih gradjevina. Pretpostavlja se da su služile kao grobnice nabatejskih kraljeva. Penjemo se do njih, a zatim uživamo u pogledu sa ovog brda.
Silazimo dole i nastavljamo put avenijom koja je nekada bila glavna ulica u Petri. Cela deonica je prekrivena pustinjskim peskom, te nije lako hodati. Već vidno umorni, otežano koračamo po dubokom pesku, dok sunce nastavlja da prži. Usput obilazimo rimska kupatila, ostatke palate i nekog drevnog hrama. Pronalazimo hladovinu i opet pravimo pauzu za odmor. Gledamo u planinski masiv ispred nas. Ostalo je još da odemo do tzv.Manastira, koji se nalazi na vrhu iza ove planine. Do njega vodi oko 800 stepenika. Razmatramo šta da radimo ... da li ići ili ne? Da li ostaviti sve ovo za sutra? Već pešačimo dobrih 7-8 kilometara tamo-amo, a moramo istim putem nazad do ulaza ... Odlučujemo da smognemo snage i da pokušamo da se popnemo i uz tih 800 stepenika.


Put je strm. Naporno je kretati se. Pešačimo petnaestak minuta, a potom mi pucaju pantalone izmedju nogu. Predajemo se! Nema više snage u nama ... velika je vrućina. Gledam na sat, već je 3 popodne. Setismo se da smo obećali Gasabu da ćemo biti na ulazu u Petru tačno u pet časova. Taman  je bilo dovoljno vremena da se vratimo nazad. Okrećemo se i silazimo. Ipak će odlazak do manastira ostati podvig za sutradan.

Opet prolazimo onom deonicom sa dubokim peskom. "Dosta je više pešačenja!"- kažem Maji. Ona se složi sa mnom. Pogadjamo sa sa jednim Beduinom da odemo kamilama nazad do Al-Kaznea. Traži dosta para. Ne uspevamo da se dogovorimo. Nakon minut dva, nailazi drugi Arapin i vodi sa sobom dve kamile. Njegove kamile su krupne, jake i očigledno je da su dobro tretirane, te odlučujemo da se popnemo na njih. Uspevamo da nadjemo zajednički jezik sa ovim Beduinom i hop - već smo u sedlima naših "pustinjskih lađi"! Odmaramo i uživamo u "vožnji" nazad kroz Petru, dok nas kamile njišu tamo-amo.

Na izlazu iz antičkog grada, pored one iste biletarnice gde smo jutros ušli, stoji neki mladić i odmah nas prepoznaje: "Hej! Ja sam Gasan, Gasabov mlađi brat. Došao sam da vas pokupim kolima i odvezem u naš dom. Gasab će nam se pridružiti kasnije." Nakon kraće vožnje stižemo u "Beduinsko selo", a Gasan parkira automobil ispred porodične kuće. Ulazna kapija koja gleda na ulicu je ujedno i prolaz direktno do dnevne sobe. A dnevna soba je - pod otvorenim nebom! Nešto što bi se kod nas nazvalo predvorjem, bilo je omiljeno mesto na kojem članovi Gasabove porodice provode vreme.

Gasabova porodična kuća

Otvaramo kapiju i ulazimo u taj dnevni boravak. Na ćilimu postavljenom na zemlji sedi osamdesetogodišnji tradicionalno obučen starac. On puši cigaretu i gleda TV. Na televiziji idu "uživo" snimci sa ratišta u Iraku i Siriji. Ton je prilično jak, tako da imamo osećaj kao da neko puca iz puške u neposrednoj blizini. Ovaj stariji čičica na trenutak skrenu pogled ka nama i pokaza nam rukom da sednemo preko puta njega. Zatim se grabi daljinskog i malo utiša ton.
"Dobrodošli!"-kaže on "Ovaj rat. To nije dobro. Nije."
Potvrdno klimamo glavom, dok na TV-u idalje idu prizori sa bojnog polja. U ćošku sobe sedi starica u crnom, supruga ovog čiče, odnosno Gasabova majka. Onaj dekica je pogleda krajičkom oka, a ona već ustaje i služi nas čajem. Potom se vraća na svoje mesto. Pored nje sedi tridesetogodišnja žena sa hidžabom preko kose. I dok sedi u tzv.turskom sedu, ova gospodja u ruci drži pozamašni nož, dok joj se na kolenima oslanja daska na kojoj sa lakoćom secka povrće na sitne komade. Učtivo nam požele dobrodošlicu, a zatim opet spušta glavu i nastavlja da radi ono što je započela. "To je Gasabova sestra."- progovori opet onaj dekica na savim solidnom engleskom jeziku.

Maja sa Gasabovim roditeljima u njihovom dvorištu, pored stabla masline
(od čijih plodova ova baka pravi odlične salate)

"Mi Beduini svi živimo zajedno i držimo se zajedno."
- nastavlja čiča Arapin i pokazuje prstom prema svojoj supruzi i ćerci: "Ove žene ne pričaju engleski. Ali ja govorim po malo. Naučio sam. A vi, odakle ste?"
"Mi smo iz Srbije." - odgovara Maja
"Aha. Jugoslavija. Tito!" - reče dekica nakon par sekundi tišine. "Pa i vi ste imali ratove. To nije dobro ni za koga!" - odmahuje glavom i nastavlja: "Evo, pogledajte na TV-u, ovo što se dešava u Iraku i Siriji ... Islamska država!? Ma, kakva Islamska država! To su najobičniji teroristi! Samo brukaju Islam." - dekica je sada već vidno iznerviran - "To nema veze sa Islamom niti sa bilo kojom verom u Boga. To su sve plaćenici i ubice. Sad ću ja vama da kažem odakle ta Islamska republika."
Slušamo ga zainteresovano dok pijuckamo domaći crni čaj, a on pali još jednu cigaretu i nastavlja sa pričom: "Amerika! Tu Islamsku državu je stvorila Amerika. I sve je ovo zbog nafte. Ne žele da nam daju mira ovde na Bliskom Istoku..... Slušam najnovije vesti i kažu da ISIS prodaje naftu i tako se finansira. A ja sam sebe pitam, pa dobro, kome prodaju naftu? Narod nije glup. Ne možeš ti na hiljade tona nafte da sakriješ. To se prevozi tankerima, šleperima... Tačno se zna odakle ide i gde je krenuo svaki tovar nafte koji ISIS prodaju ispod cene. Vodi se evidencija, prelaze se granice ... Ne mogu oni to tek tako da sakriju. I znate gde ide ta nafta? Naravno, u Ameriku."

Večera je na stolu! ... pardon, na podu!

Ovo polučasovno ćaskanje sa starim Beduinom ostavlja jak utisak na nas, a onda u prostoriju ulazi Gasab. "Hajmo do moje sobe!"-kaže on, a zatim pokazuje prstom na svoju sestru:
"Ona nam priprema večeru. Jeste li jeli nekada mansaf?"- upita nas.
"Nismo"-odgovaramo zajedno Maja i ja.
"Epa, morate to da probate. To je tradicionalno jordansko jelo. I ja sam baš gladan.  Idemo mi do moje sobe, pa kada hrana bude gotova, moja sestra će nam je doneti." - kaže Gasab.
Iz jednog dvorišta ulazimo u drugo, pa iz drugog dvorišta u novo predsoblje, pa potom u Gasabovu sobu. Njegova soba je u nekom reggae-hipi-fazonu: na jednom zidu je veliki poster Boba Marlija, a na drugom je poster Džimi Hendriksa koji svira gitaru u svojstvenom zanosu. Na jednom od zidova zakačeno je veliko platno sa iscrtanom hindu mandalom, a ispod nje pregršt sitnih stvarčica, suvenira sa svih strana sveta, kao i jedan čupavi starinski fiksni telefon ružičaste boje. U sobi nema kreveta, već su po ćoškovima raspoređene četiri podloge za spavanje. Ćaskamo sa Gasabom o beduinskom životu, o pustinji, o putovanjima, njegovom životu u Nemačkoj, itd... A onda otvara fioku i sa setom u očima nam pokazuje svoje dredloke koje je morao da iseče. "Morao sam da se ošišam. Kad sam došao iz Nemačke nazad u Jordan sa rastamanskom frizurom, niko me nije shvatao za ozbiljno. Svi su se ovde u selu po malo podsmevali i pričali mi kako to nije dobro za biznis i kako ne mogu baš zbog toga dobro da zaradim. Više godina sam odbijao to da uradim. Onda, prošle godine konačno odlučim da se ošišam, i gle čuda, posao mi je odjedanput dosta bolje krenuo!".

Gasabov telefon

detalj iz sobe

U prostoriju ulazi Gasabova sestra i postavlja najlon na pod, a zatim donosi veliku porciju mansafa, dve porcije arapske salate i krem sir. Arapska salata ima iste sastojke kao i naša šopska, osim što je povrće seckano na sitne i jednake kockice i prelivena je maslinovim uljem i cedjenim sokom od limuna. Mansaf je tradicionalno jordansko i palestinsko jelo od pirinča i mesa kuvanih u fermentisanom kiselom jogurtu i začinjeno po ukusu ovog podneblja. Naš mansaf je sa piletinom, mada se često koristi i jagnjetina, a ponekada i riblje meso. Ovo jelo obično se jede prstima, ali Gasab nam preporučuje da ipak jedemo kašikama. I njemu je tako zgodinje.

Veče je. Nakon obroka, Gasab ustaje i uzima nešto iz ćoška. Staje ispred nas, dok u rukama drži nekoliko sklopljenih vreći za spavanje: "Spakujte u ranac dodatnu toplu odeću i sve što vam je potrebno za spavanje. Idemo izvan grada. Noćas spavate u pećini ..."

Večera sa Gasabom: pileći mansaf