JORDAN: noć u pećini, put do Ad Deira, PETRA (2.deo)

Veče je. Gasab naglo okreće volan u levo i počinje da vozi mimo puta. Naš ružičasti prašnjavi džip prelazi preko omanjih brežuljaka, a zatim usporava, pa prelazi preko nekih stena.

mačka u hladu, Ad Deir

"Mi Beduini ... skoro svi imamo pećine. Nasledili smo ih od svojih predaka."-počinje Gasab.
"Koliko je stara tvoja pećina?" - Maja priupita našeg jordanskog domaćina.
"Nije mnogo stara. Možda do dvestapedeset godina." - odgovara on, a potom nastavlja sa pričom: "Strancima je uglavnom zanimljivo kada borave u pećini. Oni spavaju ovde i dožive neverovatno iskustvo. Nego, imam sestrića, koji s vremena na vreme koristi moju pećinu.... Ma, dobiće on batine za to što radi! Već sam mu jednom zapretio."
"Što? Šta se desilo?"-pitam.
Gasab odgovara: "Moj sestrić je sada tinejdžer. Hormoni ga šibaju, te ponekad bez mog znanja uzme ključeve od džipa i vodi devojke u pećinu. Tamo se kriju od sveta ... eh, ti klinci!" - uzdiše on, kao da se i sam priseća dana kada je bio mlad. Potom mu zvoni telefon. Javjla se i raspravlja nešto sa nekim na arapskom. A zatim se okreće ka nama i kaže: "Promenio sam plan. Vozim vas u drugu pećinu! Vozim vas do pećine moje drugarice! Ona je nedaleko odavde, a čuo sam da se večeras tamo okupljaju ljudi. Biće dosta zanimljivije ... Naravno, ako nemate ništa protiv."
"Naravno. To je OK." - potvrđujemo Maja i ja.

ognjište ispred pećine

U daljini vidimo neku svetlost. Kako prilazimo bliže, tako razaznajemo da svetlost potiče od plamena: jedan veći centralni plamen, a oko njega i desetak manjih, raštrkanih unaokolo. Izlazimo iz automobila. Ispred nas je stena u kojoj se nazire ulaz u pećinu, a ispred ulaza je izidano ognjište iz kojeg se izdižu vatreni jezici. Ispred ognjišta, na nekoj prostirci sedi žena od tridesetak i kusur godina. Uvijena u crne šamije i sa hidžabom preko kose, ona diže glavu i kaže Gasabu na engleskom: "Pa gde ste do sad, j*bote? Smorila sam se čekajući...."
"Sad sam završio sa obavezama... " pravda se Gasab, "Evo da ti predstavim svoje prijatelje iz Srbije ... ovo su Neša i Maja." - pokazuje na nas.
"Moje ime je Hanur." - kaže ona. "Smestite se!"
Sedamo na prostirku postavljenu na podu, neposredno pored ove "pećinske domaćice".
"Jeste li gladni?" - pita nas ona.
"Ne, hvala. Samo što smo večerali kod Gasaba." - kažemo.
"Šta ste jeli?" - pita nas opet ona.
"Njegova majka je spremila izvrstan mansaf sa piletinom. Baš smo se dobro najeli." - kažem.
"Šteta. Moja klopa je mnogo bolja. Moj mansaf je sa jagnjetinom!" - priča Hanur uz osmeh: "Ako ste još gladni, slobodno udjite u pećinu. Ima toga još ... Do malopre sam imala grupicu od petnaestak turista iz Evrope. Hteli su tradicionalnu jordansku večeru. Fino su platili za sve, a ja sam ih dovela ovde da jedu ispred pećine, upalila ognjište i sve ove sveće koje vidite unaokolo, kako bi im bilo što romantičnije." - smeši se ona.
"Da, sve zaista lepo izgleda. I, šta? Samo su večerali i otišli?" - pitamo
"Paaa, da! Niko od njih ne bi pristao da spava u pećini. Svi su oni smešteni po finim i luksuznim hotelima. Ma, pusti ih, nemaju pojma koliko je drugačije spavati u divljini: pećina u kojoj je uvek prijatna temperatura, svetlost zvezda i meseca, kao i naravno - tišina, koju možeš osetiti samo ako si ovde usred pustare."

Hanur je prilično brbljiva i na prvi pogled, reklo bi se, veoma samostalna žena. Ujedno, primećujem da ima poseban smisao za humor, druželjubiva je i ima prilično otvoren pristup sa ljudima. Nešto što iskreno i nismo baš očekivali od jedne muslimanke okružene muškracima. Hanur nam potom priča o svom biznisu: ona prodaje suvenire u Petri, iznajmljuje sobe za turiste, vodi turističke grupe i još mnogo toga. Potom nam govori o Islamu, o tome kako je privržena svojoj veri i tradicionalnim vrednostima, a zatim se dotakla i političkih tema, te prozborismo malo o ratu u Iraku i Siriji, kao i o izraelskoj okupaciji Palestine ...

unutrašnjost pećine

Nakon kraćeg vremena, ispred ognjišta seda još nekoliko osoba. Pored nas sedi jedan par, momak i devojka. On je Palestinac, čija je porodica nedavno emigrirala iz Zapadne obale u Jordan. Njegova devojka je plavokosa cura iz Danske, koja živi u Jordanu već neko vreme i pohađa časove arapskog jezika. Preko puta ognjišta sedi jedan misteriozan lik u beloj arapskoj nošnji. Od glave do pete, odnosno od marame na glavi, do članaka na nogama - odeven je u belo. Cele večeri samo sedi i ne progovara ni reč, već zamišljeno puši nargilu! Kasnije smo saznali da je ovaj lik došao iz susedne Saudijske Arabije da vidi Hanur! To je bio njegov način da pokaže da mu je stalo do nje. Prevalio je dugačak put da bi proveo svega jedno veče pored ognjišta. Bio je preokupiran poslom i nije mogao da ostane duže. U njegovom prisustvu, Hanur je bila manje brbljiva, a s vremena na vreme razmenjivali su kratke poglede.

ulaz u pećinu (ujutru)

Gasab potom govori o onih dvadeset godina života, koje je proveo u Nemačkoj.
"Odlično sam živeo u Nemačkoj. Mislio sam da nikada neću da se vratim u Jordan." - počinje on svoju priču : "Radio sam u bolnici, u psihijatrijskoj klinici. Posao nije bio ni malo lak. Bilo je teško izlaziti na kraj sa pacijentima, ali nakon završenog radnog vremena imao sam svoj mir. Dobro se i zaradjivalo. Imao sam puno devojaka u Nemačkoj. Bilo je tu žena sa svih strana sveta ... Upoznao sam i puno ljudi iz Srbije i iz bivših jugoslovenskih republika. Oni važe za dobre i vredne radnike, a  mogu mnogo i da popiju!" - smeje se Gasab, pa nastavlja: "Tako, na posletku sam i postao otac jednog deteta." - priseća se Gasab svojih mlađih dana, sa setom u očima "Ali, imao sam problem. Alkohol. To je bilo ono zbog čega sam uništio svoj tamošnji život. Imao sam velikih problema sa ispijanjem alkohola. Nekolicina nas se često okupljala u jednom kafiću. Važio sam za člana društva, koji može najviše da popije. Čak su mi mnogi i brojali ... Jedne večeri, kladim se sa jednim čovekom u velike pare. Opklada je glasila: ko popije najviše piva, pobedjuje! Pili smo više od dvanaest sati ... Nisam znao za sebe. Prijatelji su izbrojali tog jutra da sam popio preko sedamdeset piva. Nemačkih piva! Ne tako slabih! Ne sećam se kako sam otišao do kuće. Bilo mi je jako loše. Ceo naredni dan sam proveo u kupatilu. Nisam se osećao živim. Na kraju, seo sam u kadu i pustio hladnu vodu ... Tu mi se totano gubi svest ... Zatim, prisećam se kako se budim u kadi punoj hladne vode, mokar do kože! Srce mi usporeno tuče, osećam kao da ću svakog časa da umrem... Do tog trenutka nisam bio pobožan. Do tog trenutka, bio sam loš musliman. A zatim, pošto osetih da mi se kraj približava, krenem da se molim Alahu za oproštaj. To radim satima ... to me održava živim ... plačem kao dete ..." - govori Gasab: "Nakon preživljavanja, odlučujem da totalno promenim svoj životni stil. Odlučujem da postanem dobar musliman, da ne pijem alkohol i da pomazem ljudima. Vraćam se u Jordan medju svoje i živim jedan drugi, bolji i zdraviji život!" - Gasab završava svoju priču.
Nakon prijatnog višečasovnog druženja, došlo je vreme da udjemo u pećinu na počinak. U uglu pećine, Maja i ja se zavlačimo u vreće za spavanje, dok Gasab sa još jednim Arapinom odlučije da spava baš kod samog ulaza, kao pravi stražar. Uz zvuke savršene tišine, s lakoćom stižemo do "carstva snova".  

ujutru, sa Gasabom

Rano ujutru, oko sedam sati, Gasab nas budi. Vreme je da se spakujemo i vratimo do beduinskog sela. Danas je naš domaćin zauzet celodnevnom ekspedicijom sa grupom turista, jer je unajmljen kao vodič kroz pustinju Wadi Araba. Opraštamo se sa Gasabom, jer ga nećemo videti ni danas niti sutra kad odlazimo iz Petre. Dogovaramo se da ostanemo u kontaktu telefonom za sve što treba, te nas on odbacuje do svoje kuće i ostavlja kod svog brata i porodice.

doručak u beduinskom selu

Gasabova majka dolazi do nas i poziva nas na doručak koji je pripremila. Pratimo ovu baku, sve do neke male pomoćne zgrade u njihovom dvorištu. Ulazimo u ovu "letnju kuhinju", gde na sred prostorije gori vatra, a gde ova baka provodi vreme spremajući hranu za čitavu porodicu. Svi su već doručkovali, tako da je hrana čekala samo još na nas. Baka seda na neki madrac pored vatre, pa nudi i nas da sednemo. Ona privršava pečenje pljosnatog vrućeg hleba nasred ognjišta, u kojem se nalaze i nekoliko metalnih čajnika. Taj pljosnati tanki hleb, koji se još naziva i lavaš, tanak je poput palačinke i brzo se peče. U tiganju, baka nam je popržila jaja, a za salatu donela kiselo mleko i masline, koje je sama marinirala u soku od limuna. Baka pokazuje rukom na maslinovo drvo koje raste pored ove gradjevine, sugerišući da su to domaće masline. Premda, ovaj doručak deluje prilično "prosto", ne mogu opisati koliko je bio ukusan. Odlamamo parčiće vrućeg hleba i utapamo ih u kiselo mleko i jaja i sve to onako prstima, bez pribora za ručavanje. Na kraju se zahvaljujemo Gasabvoj majci na ukazanom gostoprimstvu i ostavljamo joj nešto malo novca. Ovde je sasvim normalno da ukoliko vam neko ukazuje gostoprimstvo (a pritom vidite da je iz siromašne porodice, koja se bori za opstanak da prehrani sve članove), da se ostavi neki dinar (jordanski), makar za sastojke koji moraju da se kupe.

doručak sa Gasabovom majkom

jordanska tradicionalna kuhinja

Pešačimo kroz beduinsko selo i za svega desetak minuta stižemo do kapije gde može da se uđe u arheološki kompleks Petre. Ova kapija nije glavni ulaz, već se nalazi negde otpozadi i bliža je "manastiru" ka kojem smo se uputili. Ovu kapiju uglavnom koriste lokalci, medjutim, dozvoljeno je i posetiocima da udju, ali samo ukoliko imaju validnu višednevnu kartu. U našem slučaju, imamo dvodnevne karte, te glatko prolazimo kontrolu. Sledi četrdesetominutno pešačanje prema kanjonu. Prašnjvim putem kojim se krećemo, prolaze još samo lokalci na magarcima, koji nas otpozdravljaju i nude prevoz. Pogled na Petru odavde je fantastičan. Usput prolazimo pored mnoštva pećina, stena i niskog pustijnskog rastinja koje se proteže uz drum, a ponegde se izdigne i neko drvo poput nara ili masline.

O, kako je dobar pogled na kanjon odavde! Na kanjon odavdeeee! ;)

Uspevamo da stignemo do tačke sa koje smo juče prekinuli obilazak Petre. Ostalo nam je stići još do tzv.manastira, poslednje u nizu od znamenitih gradjevina koje su podigli drevni Nabatejci. On je poznat i pod imenom Ad Deir i izgrađen je sredinom 1.veka nove ere. Do manastira se stiže strmim usponom od oko 800 stepenika. Potrebno je uložiti malo napora i nekih četrdesetak minuta intenzivnog penjanja, da bi se stiglo do vrha. Usput, postoje mesta za odmor i osveženje. Premda smo već naoružani flašama sa vodom, svakih desetak minuta gađamo po neku hladovinu u kojoj činimo kratak predah. Na putu do Ad Deira ima i podosta tezgi na kojima lokalci prodaju suvenire za 1 dinar, a svaki prodavac će vas ponuditi i šoljicom crnog čaja ukoliko pravite pauzu u blizini njihove tezge. S vremena na vreme, turisti na magarcima zajedno sa svojim vodičima projure pored nas. Magarci se brzo penju uz stepenice, ali ove divne životinje su često loše tretirane, a cena jahanja do manastira je 10-15 JD po osobi.

put prema manastiru

 

Ad Deir (manastir)

Uspevamo da se izborimo sa svim stepenicama i ispred nas se ukazuje veličanstveni Ad Deir. Ova gradjevina izuzetno podseća na najpoznatiji Al-Khazneh, samo što je još veća. Medjutim, iako na prvi pogled prilično impresivna, grublje je isklesana od tzv.Faraonove riznice. Kažu da je ova gradjevina najpre služila kao religiozni kompleks starih Nabatejaca, da bi se kasnije dolaskom hrišćanstva u ove krajeve preinačila u vizantijsku crkvu, a nekoliko vekova kasnije u islamsku bogomolju. Unutrašnjost manastira je prazna i nezanimljiva, išarana grafitima na arapskom i potpisma vandalskih putnika, sa lako raspoznatljivim mestom gde je nekada bio oltar. Ispred Ad Deira, postoji jedan divni kafe-restorančić u kojem provodimo neko vreme, kako bi se okrepili, odmorili i rehidrirali, dok uživamo u pogledu na fasadu manastira.

mali predah

magarac pozira ispred manastira, Petra

Nakon sat-dva provedenih u okolini manastira, strmim stepeništem silazimo niz litice, a zatim celom dužinom starog grada stižemo do "ulice fasada". Tu nas neko upita: "Da li vam treba magarac?" Ovaj ženski glas činio se veoma poznatim. Okrećemo se i vidimo našu poznanicu i "pećinsku" domaćicu od sinoć. Hanur je odevena u crnu odeću, sa ešarpom preko kose. Lice joj se sija od debelog sloja neke bele kreme koju je utrljala na celo lice, verovatno da bi se zaštitila od sunca. Ona tu negde u blizini drži tezgu sa suvenirima. Kaže nam da nakon dva sata nije uspela da proda ni jedan jedini suvenir, da je turistička sezona jako loša zbog dešavanja u regionu i da je jednostavno odličila da danas batali posao. Kaže, kad dan ne krene baš najbolje, onda ga ona ovako batali, pa radi nešto drugo. U ruci nosi torbicu u kojoj ima malu portabl nargilu, koju uvek nosi sa sobom. Poziva nas da popijemo po čaj u obižnjoj radnji. Rado prihvatamo. Zatim ćaskamo o svemu i svačemu, dok ona pućka dim iz nargile. Vadim foto-aparat i učtivo je pitam da je slikam sa Majom, što ona sa radošću prihvata, medjutim napominje da nikako ne sme da se slika sa muškarcem. Ne ovako, na javnom mestu gde mogu mnogi da je vide. Hanur ustaje sa divana i kaže vlasniku radnje šaljivim tonom: "Alah će ti platiti za čaj! Ovo su moji prijatelji. Vidimo se!" , a zatim nas poziva da odemo do njene kuće. Želi da nam pokaže gde živi i da nas upozna sa članovima porodice.

Hanur i Maja ispijaju čaj

Ad Deir, Petra

Prolazimo Petrom u društvu ove vesele ženice, koju očigledno poznaju svi trgovci i lokalci pored kojih prolazimo. Ona im stalno nešto dobacuje i teatralno se nameće. "Sačekajte trenutak!" - reče nam Hanur, a zatim odlazi do jednog momka koji prodaje neke narukvice, uzima jednu i odnosi je. Šetamo zajedno još dvadesetak metara, a ona Maji stavlja onu narukvicu na ruku i kaže "Eto ti draga, poklom od mene!", dok se cereka i razdragano priča o svom poslu u Petri. Potom razgovara sa Majom o muškarcima. Kaže za mene da sam dobar muž, jer nosim ranac na ledjima, a zatim mi daje da nosim i torbicu sa njenim setom za pušenje nargile. Usput priča o tome kako je razvedena, kako je to veoma retka pojava u muslimanskom svetu, ali da joj je bivši muž bio svinja, tako da je celo društvo razume zašto je to uradila. Sad traži novog muža, ali nije joj lako da ga nadje ... opet govori o nekim muškarcima koji su začarani magijom Kurana, o nekim razvedenim muškarcima na koje je bačena crna magija, te iako joj se jedan od njih veoma svidja, ona ne želi da ima ništa sa tim. Potvrdno klimamo glavom dok pokušavamo da prokljuvimo u suštinu ovih socio-kulturoloških fenomena, ni jednog trenutka ne želeći da joj solimo pamet o tome kako njena ubedjenja nemaju smisla ...

sa kamilama u Petri

Izlazimo na ulicu. Hanur zaustavlja nekog taksistu i pregovara da nas za sitne pare prebaci do beduinskog sela. Taksista usput staje do neke radnje u kojoj, kako Hanur kaže, prave najukusnije i najveće šavurme u gradu. Kaže nam da ostanemo u kolima, da nas prodavci šavurme ne bi videli, jer bi naplatili više. Ovaj fenomen dvostrukih cena je prisutan u Jordanu i vrlo često smeta putnicima. Za sve što kupujete, uključujući čak i hranu, postoje dvostruke cene, dva različita menija - jedan na arapskom, drugi na engleskom sa cenama koje su i do 3-4 puta veće ukoliko primete da ste turista. Hanur se vraća u kola sa činijama hrane, koja je koštala svega oko 1-2JD po čoveku.
Stižemo u zabačeni deo beduinskog naselja, gde na kraju jedne slepe ulice deca igraju fudbal. Tu, na kraju prašnjave ulice, za banderu je vezan jedan magarac. Hanur se pohvali da je to njen magarac, a potom nas uvodi u omanju prizemnu kuću. Desno od ulaznih vrata sedi stara žena, umotana u ćebad. Oko nje se sjatio roj muva, dok nekoliko njih gamižu po njenom licu. Starica otežano diše i izgleda kao da broji svoje poslednje dane. Hanur reče da joj je to majka i da je jako bolesna. Kaže da se vratila u porodičnu kuću zbog nje, kako bi je čuvala, kao i da bukvalno najpre čeka da majka umre, da bi se ponovo udala i odselila u neki drugi dom. Odlaizimo u neku polu-praznu prostoriju, koja je dnevni boravak ove porodice. Naša domaćica je veoma ponosna na svoju kuću i zidove ofarbaneu ružičastu boju. Sedamo na pod, jedemo šavurmu, a zatim pušimo nargilu. Do nas dolaze dva deteta i još jedna žena, koju nam Hanur predstavlja kao svoju sestru. Na kraju, uopšte nisam ukapirao ko je kome šta u porodici, jer tu žive i brat i sestra i neka deca i njihove porodice, žene, muževi ... Ćaskamo sve do večeri, a zatim nas jedno od dece koja su igrala fudbal na ulici (valjda Hanurin sestrić) vodi nazad do Gasabove kuće.

ispred Hanurine kuće

Večeras Gasab nije kod kuće. Bez obzira na to, mi ostajemo još jedne noći u beduinskom selu, ali ovog puta sa Gasanom, Gasabovim mladjim bratom i još jednim likom koji se pojavio niotkuda. Reče da je Gasabov prijatelj iz Nemačke, da su zajedno radili, a sve vreme je pričao nekim prostim engleskim vokabularom u koji bi ubacivao po neku nemačku reč, baš kao klasičan gastos. Gasabova majka nam je za večeru pripremila neke rolnice od kupusa, kojima sam zaboravio ime. Ali nisam zaboravio ukus, jer su bile izvrsne! U listove ukiseljenog kupusa je urolan pirinač sa mlevenom ovčetinom i drugim mešanim sitno seckanim povrćem.
Zvoni mi telefon. Gasab se javlja iz pustinje. Kaže da je na nekoj steni, gde je uspeo da uhvati signal od mobilne mreže. Dogovaramo se kako da izvedemo nastavak našeg putovanja. Kaže da nam je pronašao vožača, koji će svojim privatnim kolima da nas odveze sve do pustinje Wadi Rum na jugu Jordana. Zahvaljujemo mu na gostoprimstvu i pomoći oko organizacije prevoza i opraštamo se od njega preko telefona.

u hipi-sobi našeg domaćina

rolnice sa pirinčem i ovčetinom

Po malo pospani, pakujemo stvari u kofer i čitamo o pustinji Wadi Rum u kojoj bi trebalo da provedemo sutrašnji ceo dan (i noć).... U medjuvremenu, onaj čudni Arapin, eks-gastos iz Nemačke, koji je boravio u sobi pored naše, cele večeri se kroz dvorište šeta u belim gaćama. Okrećemo ključ od sobe za svaki slučaj...