JORDAN : Hašemitsko kraljevsvo: Aman zaman !

Nakon dvanaestočasovnog leta avionom jordanskog nacionalnog avio-prevoznika Royal Jordanian, koji je prethodno poleteo sa aerodroma u Hong Kongu, konačno slećemo u Aman. Pomalo iznureni, neispavani, ali ne i gladni, iskrcavamo se na novi terminal aerodroma "Queen Alia", na svega 30km od jordanske prestonice. Kao što to uvek biva, karta za arapski svet = novac, te se pre prolaska kroz pasošku kontrolu treba platiti vizna taksa. Viza za Jordan je 40 jordanskih dinara (što je otprilike četrdesetak evra), ali se mora platiti u lokalnoj valuti. Menjamo nešto od američkih dolara koje smo poneli sa sobom, ali onoliko koliko je dovoljno da se plate vize i finansijski izdrži ovog dana, jer je kurs na aerodromu nepovoljan. Svejedno, morate da promenite novac, zatim odete na šalter No.2 gde platite, a zatim na šalter No.3 gde vam vizu koja je veličine dve poštanske markice, zalepe u pasoš. A onda se glatko ulazi u zemlju. Cela ova procedura ne traje više od 10 minuta. Nama se ne žuri. Maja se prozeva, a ja bacam pogled na kazaljke časovnika koji visi okačen o zid. Šest je sati ujutru. Pred nama je celi dan.

pogled sa terase na Aman

Na aerodromu gotovo da i nema ljudi, te nakon pasoške kontrole odmaramo dobrih sat vremena. Na netu smo se prethodno informisali da prvi jutarnji šatl-bus do Amana dolazi ispred zgrade aerodroma u 7 sati ujutru. Taksijem bi ovo zadovoljstvo koštalo 20-30 USD, a ovako odlazimo na šalter i kupujemo kartu za 2 JD (jordanska dinara) po osobi. Tu na šalteru, prvi put uživo pokušavam da sklopim neku rečenicu na arapskom, čije sam osnove vežbao prethodnih nedelja. Čikica koji prodaje karte se osmehuje i odgovara na engleskom: "Izvolite. Autobus samo što nije stigao." Koristim priliku da na susednom šalteru kupim i jordansku SIM karticu za 8JD. Svestan sam da će mi navigacija na telefonu dosta značiti narednih dana, kao i potreba za komunikacijom sa Jordancima kod kojih bi trebalo da odsednemo, počev od našeg domaćina u Amanu. Izlazimo napolju, a u lice nas kao šamar udara suv, topao i izduvnim gasovima zagađen pustinjski vazduh. Moram priznati da obožavam kada iskusim taj prvi osećaj promene klime. U ovom slučaju iz vlažne subtropske klime u suvu pustinjsku. Definitivno, kontrast za osetiti !

Maja na terasi kod našeg domaćina Samana

Vožnja autobusom nije potrajala ni sat vremena, a već se nađosmo na jednoj od autobuskih stanica u Amanu. Još uvek je rano ujutru da bih pozvao telefonom Samana, momka kod kojeg treba da odemo. Jutro je sunčano, ali povremeno duva neki hladan vetar. Maji postaje hladno, te odlučujemo da sednemo u jednu od lokalnih birtija blizu autobuske stanice, kako bi smo se malo zaglrejali i pojeli nešto. Unutra, tik pored vrata, nas dočekuje nasmejani mladić za kasom. Čaj i falafel - se na arapskom jeziku izgovaraju isto kao i na srpskom, te naručujem dva falafela i dve šolje čaja i pokazujem prstom da ćemo sesti za jedan od stolova.
"Mohamaaaaad !!! Ahahkhakha akhakh falafel!" - glasno izgovara prodavac nešto poput ovoga. Falafeli su bili fenomenalni, a ceo račun je stajao svega 0,80JD.

Nakon doručka zovem telefonom Samana. On nam "jutarnjim glasom" želi dobrodošlicu,a ja zaključujem da sam ga verovatno probudio. Kaže nam da uhvatimo taksi do "drugog kruga" (2nd circle) i da obratimo pažnju da vozač uključi taksimetar. To sve i činimo. Umesto na oblasti ili opštine grada, Aman je izdeljen na osam krugova. To su ustvari kružni tokovi koji za ime imaju broj. Tako možete otići do prvog, drugog, petog, osmog kruga. Aman je prestonica Jordana i ujedno i najveći grad u Jordanu. Grad je osnovan oko 7000. godine pre nove ere i ovde se smenjivalo mnogo jezika, naroda, civilizacija. Aman je danas moderan grad, uglavnom izgradjen od kamena, bez preterano velikih zgrada i smešten je na tačno devetnaest brda, koja su gusto načičkana kućama. Glavni grad Jordana je nedavno doživeo populacoinu ekspanziju zbog velikog broja izbeglica iz Palestine. Gledam kroz prozor. Na znaku pored puta piše "2nd circle", te silazimo iz automobila i plaćamo račun od svega 2 jordanska dinara za vožnju koja je potrajala dobrih pola sata. Do sada, cene u ovom delu sveta deluju prilično niske i prihvatljive.

žena sa detetom

 poznata u gradu, "Ulica duge"

Ovo je lep, skockan i veoma miran deo grada, gde žive imućniji meštani. Na dogovorenom mestu nas čeka nasmejano lice našeg domaćina. On nas otpozdravlja, predstavlja se kao Saman, a zatim nas vodi do susedne četvorospratne zgradu u kojoj najpre posećujemo njegovu firmu. Saman se bavi nekretninama, a pored poslovnog prostora, iznajmljuje ni manje ni više nego 18 stanova u ovoj zgradi. Daje nam ključeve od jednog od apartmana i kaže da će uskoro zakucati na vrata neki radnik da počisti stan i promeni posteljinu i izvinjava se što on nije imao vremena da to uradi. Saman preko sajta "couchsurfing" redovno prima goste u svojim apartmanima, a naravno sve to potpuno besplatno, kao što pravila ovog vebsajta za razmenu putnika i nalažu.
"Odoh ja sad da radim malo u firmi. Odmorite se i okrepite" - reče on
"Hvala puno na gostoprimstvu!" - zahvaljujemo se svom domaćinu, a on nam tutnu u ruke mapu grada i u par rečenica nam objasni gde možemo da provedemo popodne u gradu. Pao je i dogovor da odemo uveče na večeru i proćaskamo uz piće.

Sa terase spavaće sobe se pruža divan pogled na jedno od brda u Amanu. Uživamo u gradskoj panorami, koja sasvim drugačije izgleda nego gradovi koje smo do sada vidjali. Pogled ne oduzima dah, ali je prizor potpuno nov. I tako nakon par minuta blejanja shvatamo da smo umorni i da je vreme za kratku dremku.

sa prijateljima koji nam pokazaše pravi put

 Podne je. Vreme je da se krene u obilazak. Nedaleko od zgrade u kojoj boravimo nalazi se famozna "Ulica duge", odnosno Rainbow street. Ova svega kilometar dugačka ulica namenjena je isključivo za pešake, a u njoj se nalazi mnoštvo restorana, kafea, nargila barova, suvenirnica... Ovde je moguće videti turiste iz zapadnih zemalja ili bogate lokalce koji sede u letnjim baštama sa kajlama od zlata okačenim oko vrata, puše nargilu i divane u društvu žena. Gledamo u mapu, okrećemo se levo-desno da bi pronašli neki orijentir, a onda čujemo muški glas, koji nas na engleskom upita:
"Kako možemo da vam pomognemo?"
"Tražimo najkraći put kako da stignemo do citadele." - reče Maja, moja saputnica na putovanju (kao i u životu, prim.prev.)
"Vidite ono brdo tamo!" - ovaj niži čičica uperi prsom u pravcu susednog brda - "Citadela vam je na vrhu, samo sa druge strane. Sada ne možete da je vidite! Odakle dolazite?"
"Iz Srbije smo!" - kažem
"Aha, Jugoslavija!" - dobaci onaj drugi čovek - "Vi ste naši prijatelji! Dobrodošli !"
A onda je usledilo petnaestominutno ćaskanje. Ispričali su nam svoje životne priče. Jedan od njih dvojice je poreklom iz Palestine,a u Aman je došao kao izbeglica pre dvadesetak godina. Obojica su govorili jako dobrim i tečnim engleskim jezikom. Činilo se da zaista možemo diskutovati o svakakvim temama. Znali su dosta činjenica i o Srbiji, a provukla se tu i politička priča oko Izraela, na koju su opet gledali iz nekog objektivnijeg i neutralnijeg ugla. Na žalost, moramo da prekinemo razgovor i krenemo dalje. Maja škljoca fotoaparatom i ovekovečuje ovaj zanimljivi susret, a zatim krećemo naniže niz brdo. Prolazimo kroz sokake gde se igraju deca, pored nekoliko omanjih škola, pored crkvi i džamija, a potom silazimo do jedne od glavnih saobraćajnica u Amanu.

ulica u Amanu

Mnoštvo ljudi na ulicama, gužva, čuju se automobilske sirene, a na pešake niko ne obraća pažnju. Mogu slobodno reći da mi je i nekako i nedostajala ovakva atmosfera na ulicama, karakteristična za Bliski Istok. Devedeset posto žena nosi marame preko kose, a tu i tamo poneka nosi burku. Levo od mene radnje u kojima se prodaju falafeli, potom pekare, prodavnice svilenih bombona... U vazduhu se oseća pomešan miris čađi, hleba, začina, nargila ... Desno od mene ulični prodavac prodaje kolače. Zastajem i kupujem jedan zeleni sa pistaćima na vrhu. Izvrstan je. A onda stanem kao ukopan, jer ispred sebe vidim neku suvenirnicu, gde izmedju ostalog u prvom planu stoji gramofonska ploča Josipe Lisac u izdanju Jugotona!

pogled na Aman sa brda Džamel-al-Kala

Od podnožja brda do citadele vodi asfaltiran put, koji nije tako dug, ali je veoma strm. Odlučujemo da se izborimo sa nagibom i da ne uzimamo taksi za svega nekoliko stotina metara. Prolazimo kroz neki komšiluk koji izgleda po malo jezivo i zapušteno. Ispred nas iskače grupica srednjoškoloca i traže da se slikaju. Odmahujem rukom, ali oni pokušavaju da se dočepaju aparata. Povišavam ton i odsečno im kažem NE! Nekoliko njih počinju da se komešaju i da mi se unose u lice, iako vide da sam prilično krupniji od njih i ne tako raspoložen. Ovu situaciju primećuje prodavac iz radnje preko puta, izlazi sa metlom u ruci i rasteruje ih vidno iznerviran. Zahvaljujemo mu se na pomoći, a on se izvinjava što nam se ovako nešto dogodilo. Kaže da su ova deca nevaspitana i da se ovakve stvari nikada ne dešavaju. Potom se izvinjava još nekoliko puta, preznojava se, dok mu je vidno neprijatno što mu tamo neki klinci brukaju grad pred strancima. Rukujemo se sa njim i nastavljamo do citadele.

palata koju su gradile Omajade

stubovi Herkulovog hrama (iz helenističkog perioda)

 Citadela se nalazi na samom vrhu brda Džamel-al-Kala i interesantan je arheološki lokalitet. Na ulazu u ogradjeni kompleks citadele najpre je potrebno kupiti ulaznicu (3JD po osobi). Ovde su svoj trag ostavila plemena iz bronzanog doba, kao i civilizacije poput Feničana, Asiraca, Vavilonaca, Grka, Rimljana ... kasnije su tu došle i Omejade, a nakon njih Vizantijci. Mnoge zgrade svedoče o nekom od tih prošlih vremena i govore neke svoje priče. U ovom arheološkom kompleksu možete videti nekoliko pećina u kojima su živeli ljudi iz bronzanog doba, kolumne prelepog helenističkog hrama posvećenog Herkulu, rimska kupatila, delove vizantijske crkve, kao i palatu koje su gradile Umajade. Sa brda se pruža odličan pogled na veliki rimski teatar, koji je veoma dobro očuvan. Ceo ovaj lokalitet, iako poprilično šarenolik - nije toliko velik, pa ga je moguće obići za 30-40min.

ono što je ostalo od nekadašnje vizantijske crkve

rimski teatar

Silazimo do centralnog dela grada, gde se naravno nalazi bazar (ili, u arapskom svetu je popularnije reći - suk) . Već smo umorni, te odlučujemo da se ne zadržavamo mnogo na bazaru, jer će biti vremena na ovom putovanju za sve, pa i za kupovinu. Ipak, šetamo malo kroz glavnu ulicu, koja prolazi pored centralne džamije. Sa minareta se čuje poziv na ezan, odnosno na večernju molitvu. Upadamo u taksi i vraćamo se do "Ulice duge" gde pronalazimo simpatičan kafić u koji sedamo, pijuckamo čaj i pušimo nargilu. Za razliku od okolnih islamskih zemalja na Bliskom Istoku, gde su "kafići" zabranjeni (te možete jedino izaći u čajdžinice), u Jordanu su prilično liberalni po tom pitanju. Sve je pitanje volje: i da li će žena da sedne u kafić ili ne, i da li hoćete ili nećete da pijete alkohol, i da li žena želi da nosi ešarpu ili ne. To je dobra stvar. Nije ništa nametnuto, postoji izbor.

jordanski dinari ... (1JD=1EUR)

Saman se javlja kasnije i svi skupa odlazimo u još urbaniji deo grada koji oni nazivaju "Pariz". Već je prošlo 9 sati uveče, šetamo ulicama i primećujemo da sve vrvi od restorana, barova, poslastičara ... Onda stižemo na unapred dogovoreno mesto: u poslastičaru čiji je vlasnik Samanov drug Osama. Iako ne baš zvučnog i popularnog imena, Osama je divan mladić: vedrog duha, razborit i nasmejan. Spontano, u poslastičaru stiže sve više i više ljudi i počinjemo da primećujemo da se svi medjusobno znaju i da svi govore engleski jako dobro. Onda nam postaje jasno da je ovo jedno od omiljenih mesta za okupljanje kaučsurfera iz Amana. Ovde se razmenjuju iskustva, a ljudi u opuštenoj i prijateljsko atmosferi govore o svojim putovanjima, podvizima... Upoznajemo neke interesantne individue sa kojima provodimo veče ćaskajući: devojku iz Irana koja radi ovde, još jednu devojku koja radi u italijanskoj ambasadi, jednog dečka iz Iraka, pregršt lokalaca, kao i jednog krajnje nezanimljivog Amerikanca, koji je šest godina proveo radeći u Saudijskoj Arabiji. Iz aviona se moglo naslutiti da taj godinama nije ni video ženu uživo a kamo li razgovarao sa ženskom osobom... Pouotvorenim ustima je gledao u svako žensko u prostoriji. Onda on i ja odlazimo do susedne picerije. Usput prozborismo par bezveznih rečenica, koje samo potvrdiše moje zapažanje da ne samo to što je dečko totalno zagoreo, već je izgubio i kompas u muško-ženskim odnosima. Izgleda da ta Saudijska Arabija može da utiče kobno po čoveka ukoliko odluči da ostane tamo duže vreme. S jedne strane dobiješ gomilu novca radeći za naftne kompanije, a sa druge čekić u glavu (i da ne kažem još gde!). Vraćamo se do Osamine poslastičare, bratski svi skupa delimo naručene pice, a onaj Iračanin mi pomaže i daje savete kako da sutradan javnim prevozom Maja i ja stignemo do Mrtvog mora...

"No ... to vam je, deco, neka druga priča ... "  ... što bi rekla ona baka svojim unucima u nekada popularnom crtaću.
Tisbah 'ala khair! Laku noć.

pogled na Aman noću