KINA: Ljubav u gradu večnog proleća

,,Još samo malo i ona će biti tu kraj mene." - pomišljam i gledam kroz prozor, kroz koji se već nazire međunarodni terminal aerodroma u Katmanduu. Silovito zatvaram vrata prastarog taksi vozila i ubrzo se nalazim u ovoj omalenoj građevini. Prolazim "check in" i pasošku kontrolu, a zatim odlazim u neku čekaonicu u kojoj svi putnici zajedno čekaju letove. Te čekaonice su neke kasnije dograđivane prostorije, pregrađene zidovima od stakla. To bi u stvari trebalo da budu "gejtovi". Sve je malo više haotično, dok se putnici ponašaju kao na vašaru.

Čekaonica ispred "gejtova", aerodrom u Katmanduu

Ukrcavanje kasni dobrih sat vremena, a potom regularno uzlećemo s piste. Po prvi put se vozim avionom kineske avio-kompanije. Avion je nov, čist i uredan, a putnici su uglavnom Kinezi. Zbog planinskih masiva u okolini Katmandua, turbulencija se oseća još u toku uzletanja, a zatim se mirno i tiho probijamo iznad oblaka. Na razglasu se javlja kapetan aviona, koji otpozdravlja sve putnike i obaveštava nas da se nalazimo na visini od 8.000 metara. Zatim nastavlja: ,,Sa vaše leve strane možete da vidite Mont Everest, najviši vrh na svetu! Molim putnike da ostanu na svojim mestima i ne koriste foto-aparate i druge elektronske uređaje, jer još uvek blago uzlećemo!". Nakon ovog obaveštenja, svi putnici razvezuju pojaseve, vade foto-aparate i mnogi odlaze na levu stranu aviona, ne bi li videli i uslikali Mont Everest. Stjuardese uzalud pokušavaju da vrate putnike na mesto. Ustajem i ja sa svog sedišta i uspevam da načinim par fotografija. Visoko iznad oblaka, prolazimo ne tako daleko od najviše tačke na planeti! Gledam u ovaj planinski vrh, divim se njegovoj moći i blizini, dok on polako iza nas nestaje u daljini. Sjajan doživljaj, ali veoma kratak. Sve je trajalo oko minut, dva. Vraćam se na svoje mesto i usput razmišljam o svom putešestviju od trenutka kada sam napustio Pirot sa železničke stanice, pa sve do današnjeg dana. Kroz glavu mi se neprestano mota slika moje drage, koju nisam video tri i po meseca. Konačno, samo nekoliko sati nas dele od ponovnog susreta.

Pogled na Mt.Everest i ostale himalajske vrhove 
(pozajmljena fotografija od jednog Kineza, jer je "zoom" na mom aparatu užasno loš)

Narodna republika Kina (PRC) je ogromna država, sa populacijom od oko 1.8 milijardi stanovnika. Kina je izdeljena na 23 administrativna regiona, odnosno na provincije. Neke provincije su autonomne oblasti (kao npr. Tibet, Guangsi...), neke "specijalne regije" funkcionišu kao države unutar države (Hong Kong i Makao) , dok jedna regija ima i svoju (diskutabilnu) državnost - Tajvan.

Hehehe ... Šangri-La klasa

Slećemo u Kunming, glavni grad provincije Junan, koja se nalazi u južnoj Kini. U Junanu živi oko 46 miliona ljudi, a poznat je po šarenolikosti populacije i mnoštvu etničkih grupa. Pored "Han" Kineza (koji su najmnogoljudniji narod u Kini), u Junanu živi dosta ljudi iz naroda Ji, Dai, Džuan, Miao, itd. Ova kineska provincija se graniči sa Mijanmarom, Laosom i Vijetnamom, dok je sa severozapada okružuju Himalaji. Zbog specifičnosti geografskog položaja, prisutan je efekat mikroklime, te se zato Kunming naziva i "gradom večnog proleća".

Kunming, kapija grada

Brzo prolazim sve aerodromske formalnosti, a od carinika dobijam jedan širok osmeh i pozdrav: ,,Welcome to China!". Ulazim u "halu za dolaske" na kunminškom aerodromu, a srce mi sve brže i jače kuca. Čekam. Minuti mi prolaze kao večnost, dok željno iščekujem da se meni najmiliji lik ukaže u reci Kineza, koja protiče kroz terminal. Vidim je! Presrećan sam! Vidi i ona mene! Nakon dužeg vremena - ponovo smo zajedno: Maja i ja. Ne, nećemo obilaziti Kunming ovog puta. Sada zvanično počinjemo da živimo u Kini, te nam ovi gradovi neće nikud pobeći.
Aerodrom se nalazi u samom gradu, te brzo stižemo do hotela u kojem noćimo.

Ponovo zajedno ( fotka sa aerodroma u Kunmingu)

Prvo jutro u Kini. Ustajemo, pijemo kafu, pa jurimo na avion. Ovog puta do Naninga, grada koji će postati moj drugi dom. Od sada više neću biti sam, već ću za sva naredna putovanja imati saputnicu. Otvaram drugo, totalno novo poglavlje u svom životu. Dobro jutro, Kino!
Odnosno, 早上好中国 !

NEPAL: Kraljevstvo naroda Nevari, Baktapur

Poslednji dan u Nepalu želim da provedem u Baktapuru, gradu koji se nalazi nedaleko od Katmandua. Uspešno pronalazim mesto gde lokalno stanovništvo čeka mini-buseve. Nakon svega pet minuta, dolazi polu-raspadnuti bus i ja ulazim unutra. Dečak-kondukter mi potvrđuje da vozilo ide do Baktapura i ja plaćam kartu. Od Katmandua do Baktapura ima 15-ak kilometara, a vožnja ovim standardnim međugradskim prevozom košta svega 40 nepalskih rupija, što je oko 0.30 evra! Dečak sakuplja novac od svih putnika, a zatim ga daje šoferu, koji nakon par minuta vožnje staje pored puta. Gledam kroz prozor da vidim šta se dešava. Aha, izgleda da je to benzinska pumpa. Vozač daje onu gomilu starih novčanica koju je maločas sakupio, a neki čičica sipa gorivo u rezervoar autobusa. Nastavljamo vožnju i nakon pedesetak minuta klackanja - stižemo u Baktapur!

Welcome to Bhaktapur

Mini-bus nas ostavlja ispred kapije centralnog grada. U ovom delu je saobraćaj putničkih vozila zabranjen, a dozvoljena je samo vožnja motorciklom, biciklom ili rikšom. Kapija grada izgleda kao da stojite na vratima pakla, gde vas sa obe strane dočekuju zastrašujuće statue sa natpisom "Dobrodošli u Baktapur!". Pogledom kroz kapiju se naslućuju prašnjave ulice u haosu, gužva i dim. Naravno, tu je i biletarnica - ne može bez nje. Kupujem ulaznicu i ulazim u ovo gradsko grotlo.

Baktapur je još jedan u nizu srednjovekovnih gradova-državica, koji se nalazi u dolini oko Katmandua. Ovo omaleno kraljevstvo bilo je jedna od najbitnijih tačaka na nekadašnjem "putu svile", koji je vodio iz Kine u Evropu. Lokalno stanovništvo čine pripadnici naroda Nevari. Na nevarskom jeziku, Baktapur znači "grad obožavatelja", jer je ovaj grad bio poznat po duhovnosti, ali i po ritualima žrtvovanja. U današnjem Baktapuru živi oko 80 hiljada ljudi.

Trg grnčara

Šetam glavnom ulicom, a zatim skrećem u jedan od sporednih sokaka. Sve ulice su popločane kaldrmom od crvene cigle. Ispred mene se nazire veliko proširenje i u trenutku shvatam da se nalazim na "Trgu grnčara". Na stotine glinenih lonaca stoje rasuti po celom trgu. Oko trga, postoje male radionice gde grnčari uz pomoć kamenog točka koji se okreće, ručno odbikuju posuđe od gline. Za to vreme, njihove žene raspoređuju posuđe po trgu, kako bi se glina sušila na sunčevoj svetlosti. Provodim vreme razgledajući nekoliko radionica na otvorenom.

Trg grnčara

Stižem na prostrani Taumadhi trg, čije centralno mesto zauzima jedan veliki petospratni hram. Tu počinju da mi prilaze mnogi turistički vodiči, koji nude usluge obilaska centralnog Baktapura. Svi su veoma uporni, ali uspevam da odolim njihovim naletima. Imam sa sobom knjigu, zar mi je sada potreban vodič? A zatim po prvi put na svom putovanju posustajem. Da, potreban mi je! Poslednji mi je dan u Nepalu i umorio sam se od čitanja. Želim da proćaskam sa nekim lokalcem, makar ga i ovako "iznajmio" na sat, dva. Vraćam se do ovih napaćenih ljudi, koji celog dana čekaju na trgu, ne bi li se pojavio neki stranac koji želi vodiča. Prilazim jednom mladiću, a on već počinje da se smeši. ,,Predomislio si se!" - kaže on.
,,Možda"- odgovaram diplomatski, a zatim pregovaramo cenu usluge. Dogovaramo se da me za 5 američkih dolara provede kroz najbitnije delove grada, a zatim mi stavlja do znanja da će sve to da potraje oko sat i po.
,,Moje ime je Nenad."-kažem ja ,,A kako se ti zoveš?"
,,Zovem se Dipendra." - reče on.
,,Ne želim tonu informacija o hramovima i palatama. Možeš slobodno da mi ispričaš samo najzanimljivije stvari vezane za njih. Želeo bih da saznam ponešto o životu običnih ljudi u Nepalu." - kažem.
,, Haha ... nema problema. Pitaj sve što te zanima." - odgovori Dipendra.
,, Evo, na primer, šta ti radiš u životu? Zašto se baviš ovim poslom?" - odmah počinjem da ga znatiželjno ispitujem.
,, Studiram. Upisao sam slikarstvo. Treba mi novac da kupim boje i ostale potrošne materijale. Moji roditelji su siromašni i stari. Moja braća i ja zarađujemo novac, kako bi izdržavali porodicu." - ispriča Dipendra.

Taumadhi trg sa hramom Nijatapola

Na Trgu Taumadhi nalazi se hram Nijatapola, koji datira sa početka 18.veka. Ovo je ujedno i najviši hram u Nepalu i izgrađen je na 5 nivoa. Strmo stepenište vodi do samog vrha. Sa leve i sa desne strane stepeništa stoji mnoštvo statua. Dipendra mi objašnjava kako je svaka statua deset puta jača nego statua ispod nje. Najniže zemlji su statue nepalskih ratnika, deset puta jači od njih su azijski slonovi, koji su pak deset puta slabiji od lavolikih mitoloških stvorenja iznad njih. Zatim sledi jedan par grifina, a na samom vrhu nalaze se statue boginja Bagini i Singini.
,,Da li danas verujete u sve te priče, božanstva, stvorenja?"- pitam Dipendru.
,,Ima ljudi koji još uvek veruju, ali ih je sve manje u današnje vreme. Ljudi ovde selektivno veruju. Retki su oni koji veruju baš u sve. - odgovara on.
,,A ti? Da li ti veruješ u neke od ovih stvari?"- pitam ga.
,,Heheh ... ne! Ovo je za mene samo posao." - nasmeši se on.

U blizini ovog hrama nalazi se još jedan veći hram, koji po svodovima krovova podseća na kineske tradicionalne građevine. Pored njega, nalazi se hram boginje Kali, a ispred hrama - žrtvenik. U hinduizmu, Kali je boginja vremena i boginja smrti. Kao i sva hindu božanstva, ona ima svoju dobru i lošu stranu. Njena dobra strana je kada ubija zle ljude i ostala zla stvorenja, a smatra se lošim ukoliko ubija osobe koje su dobre po naravi. Zato je bitno zadovoljiti njen apetit, a to je najbolje uraditi žrtvovanjem. Dipendra mi objašnjava kako jednom nedeljno, meštani Baktapura žrtvuju ovcu ili kozu ispred ovog hrama. Prilazimo prednjoj fasadi na kojoj se nalazi žrtvenik, po kome se zapekla krv. "Pogledaj iznad nas!"- reče moj vodič. Dižem pogled uvis i primećujem da nešto visi na konopcima.
,, Šta je to?" - pitam ga.
,, To su creva životinja!" - odgovara Dipendra.

Hram boginje Kali (gore)
Boginja Kali u dobrom raspoloženju (dole levo), Žrtvenik sa crevima životinja (dole desno)

,,Pre nego što nastavimo turu, predlažem ti da skoknemo do jedne male radnje, tu odmah iza ćoška. Prodaju najbolji kozji jogurt na svetu!" - predloži mi Dipendra.
Čitao sam o ovoj maloj radnji, koja se pominje u putničkom vodiču LP Nepal. Zaista piše da se u toj radnji pravi najbolji kozji jogurt na svetu. Rado prihvatam izazov. Usput stajemo do neke tezge, gde Dipendra kupuje cigarete. Zbog velike bede, cigarete se ovde prodaju na komad, te moj novostečeni prijatelj pazari dva komada. U neuglednoj omanjoj radnji, neki starac otvara frižider i iz njega vadi plastičnu čašu veličine našeg jogurta od 200ml. Jogurt ne može da se pije, veoma je gust, te dobijam i kašičicu. Kroz glavu mi prolazi mogućnost da ću ovo veče možda ponovo provesti na WC šolji. Ipak, jedem ovaj slatki jogurt, koji i nije tako loš. Čak se i ne oseća toliko da je kozji. E, sad ... ne verujem da je najbolji na svetu!

Sa Dipendrom kroz Baktapur

Scene iz kamasutre (donji deo duboreza)

Opšte je poznato da se svaki najbitniji trg u Nepalu zove Darbar trg. Baktapur nije izuzetak. Stižemo na Darbar trg, koji deluje dosta prostranije od istoimenih trgova u Katmanduu i Patanu. Dipendra mi objašnjava da je zemljotres srušio neke od građevima u centralnom Baktapuru, te zato ovaj trg danas izgleda dosta veći nego ranije. Na trgu se nalaze "zlatna vrata" koja dalje vode u dvorište palate. Prolaznici zastajkuju ispred vrata, ljube ih i mole se. Prolazim kroz ova vrata i stižem do "Palate sa 55 prozora", koja je ujedno i glavna palata u gradu. Ona danas služi kao državna galerija, a slike u njoj su vrlo interesantne. Poseban utisak na mene ostavlja ritualni bazen sa statuama kobrolikih stvorenja, takozvani "bazen sa nagama", koji se nalazi u dvorištu bočno od palate.

Darbar trg u Baktapuru (gore)
Zlatna vrata, ulaz u "palatu sa 55 prozora" (dole levo), moja malenkost pored jednog od hramova (dole desno)

Na Darbar trgu nalazi se pregršt hinduističkih hramova, kao i statua nevarskog kralja Bupatindre, koji meditira u lotus pozi. Ispred Taledžu hrama stoji ogromno pozlaćeno zvono, koje danas predstavlja simbol grada. Svuda unaokolo okačene su metalne table na kojima piše da je vlada Nemačke donirala rekonstrukciju centralnog Baktapura nakon zemljotresa. Rastajem se sa Dipendrom i vraćam se do improvizovane autobuske stanice izvan kapija grada. Ulazim u bus i nakon skoro sat vremena vožnje, vraćam se do hotela u Katmanduu.

Žene u Baktapuru (gore)
Pogled na Darbar trg (dole levo),  Autobus "Metalica" vozi putnike do Katmandua! (dole desno)

U hodniku hotela susrećem Trejsi. Kaže da je gladna i predlaže da zajedno odemo na večeru. Prihvatam, ali joj stavljam do znanja da već znam dobro mesto za klopu, kao i da najpre moram da pozavršavam neke stvari na Tamelu. Ona ionako nema ideju šta da radi, te najpre odlazi samnom da pokupim svoj veš iz perionice. Ta mestašca koja vam peru veš su super stvar u Nepalu! Perionica ima na svakom ćošku, naplaćuje se po kilogramu veša, a cena usluge je neverovatno jeftina. Za jedan dan, oni će vam oprati, osušiti, ispeglati i spakovati odeću! U spletu uličica uspevam da pronađem perionicu i uzimam svoje stvari.

Zatim odlazimo do knjižare. Na Tamelu ima mnogo knjižara, koje prodaju naslove na engleskom jeziku. Prodaju se nove knjige, ali prodaju se knjige i "na staro", a moguća je i zamena. Ljudi uglavnom kupuju priručnike o putničkim destinacijama, međutim, na policama ima i dela svetske književnosti. Pronalazim knjižaru u kojoj sam pre nekoliko dana kupio putnički vodič LP Nepal, sa namerom da im ga prodam za upola cene, doplatim i kupim drugu knjigu. Prodavačica prihvata moju ideju i počinjemo da se cenkamo. Trejsi se samovoljno uključuje u cenkanje i to radi veoma drsko i bezobrazno, bez imalo poštovanja prema ženi koja tu radi.

Trejsi koja drži crevo nargile, kako bi fotka bila "cool"

Gospođa se vređa, ljuti se i ne želi više da trguje sa nama. Trejsi joj kaže da je ona "zla žena", a zatim nam ova gospođa prstom pokazuje na izlazna vrata. Pokušavam da ubedim gospođu da ne poznajem Trejsi, ali prodavačica ne posustaje. Na kraju se Trejsi izvinjava, međutim prodavačica ne menja mišljenje, pa izlazimo iz radnje i idemo dalje iz jedne u drugu knjižaru. Nervozan sam zbog idiotizma saputnice, te joj kažem da više ništa ne priča. Pronalazim knjižaru gde uspevam da prodam LP Nepal za upola cene, doplaćujem i kupujem debelu i tešku knjigu LP Kina, shodno sledećoj destinaciji.

Večeramo u bliskoistočnom restoranu, jer sam se uželeo takve hrane. Naručujem vrlo ukusan humus sa pita hlebčićima i nargilu. Udišem slatkasti dim i razgovaram sa Trejsi. Ona ne puši i ne pije. Interesuje se da joj kažem gde sam sve putovao. Najviše joj govorim o Iranu, jer sam zaista oduševljen ovom zemljom. Ona sve vreme pravi kisele face i gleda me sa nevericom. Na kraju moje priče o persijskoj kulturi i ljubaznim ljudima, ona odgovara: ,,Ne želim nikada da idem tamo. Moram nešto da ti kažem. Ja jesam iz Britanije, ali sam jevrejskog porekla!".

NEPAL: Patan, grad lepote i umetnosti

pešačka zona u centralnom Patanu

I ovog jutra zatičem Trejsi kako doručkuje na terasi hotela. Kao po običaju, od ove Britanke ne može se čuti ništa pametno. Isključujem se i samo potvrdno klimam glavom, ali za maler - danas se Trejsi baš razbrbljala. Počinjem i ja da jedem svoj doručak, a onda konobar počinje da me "obrađuje":
,,Da li planirate danas da posetite nešto u gradu?"
,,Ne, ne. Ništa posebno. Šetaću malo unaokolo." - kažem ja.
,,Ako hoćete, mi imamo i vozača i taksi vozilo. Možemo za male pare da vas odvezemo bilo gde. Na primer, do "Hrama majmuna"! -nastavlja konobar.
,, I ... koliko bi to koštalo?" -pitam ga.
,,15 dolara"-odgovara konobar.
,,Neka hvala. Video sam taj hram juče."- pokušavam da završim ovaj razgovor, jer nisam raspoložan za bilo kakve organizovane ture. U sopstvenoj režiji, sve je 3 puta jeftinije.
,,Možemo da vas odvezemo i u obližnji Patan ili u Baktapur."- ovaj dečko ne odustaje.
,,Ne,ne. Nemam nameru da mrdam iz Katmandua. Hvala!" - lažem ga i stavljam tačku na njegovo promovisanje turističkih usluga. Nakon doručka, silazim na ulicu. Danas nameravam da stignem do Patana i da obiđem ovaj grad.

Dobro se sećam svake ulice, te za kratko vreme stižem do Darbar trga. Na sam trg ulazim bez kupljene dnevne karte, jer sam nekako obišao biletarnicu i prošao kroz jedan sokak i kroz nešto što je ličilo na dvorište. Eh, da sam ovo znao juče! Šetam trgom, a zatim zaustavljam taksi vozilo. Taksista traži 7 američkih dolara za vožnju do grada Patana, udaljenog svega 13km od Katmandua. Cenkam se i dogovaram vožnju od 3 dolara.

dolazak na "Durbar square" u Patanu

Putovanje je potrajalo 40-ak minuta, a potom me taksista ostavlja u sam centar Patana. Izlazim iz automobila i zapanjeno gledam u trg ispred sebe. Patan je bio jedno od srednjovekovnih nepalskih kraljevstva, a ovaj grad je poznat i pod imenom Lalitpur, što znači “grad lepote“. Takođe, Patan je poznat i kao grad umetnosti, jer su vekovima unazad u njemu stanovali slikari, vajari, arhitekte, muzičari ... 

Pre nego što moja noga sme da kroči na centralni gradski trg, moram da svratim do biletarnice i kupim kartu. Ulaznica za ovaj trg je oko 3 dolara. Dobijam nalepnicu sa današnjim datumom i lepim je na svoju majicu. Prolazim pored kontrolora, koji krajičkom oka jedva baca pogled na mene. Kao i u Katmanduu, centralni gradski trg u Patanu zove se Darbar. Na jeziku naroda Nevari, “darbar“ znači palata. Tako da je svaki trg oko palate – Darbar trg. Patan je bio jedan od gradova-državica u dolini Katmandua, jedno od nekoliko kraljevstva naroda “Newar“. Sada već vidim da je Darbar trg u Patanu možda i lepši od istoimenog trga u Katmanduu. Na trgu postoji mnoštvo kamenih hindu hramova, koji datiraju iz različitih vremenskih perioda. Neki hramovi su iz 12.-13.veka, a oni najnoviji su izgrađeni u 19. veku.

Prvi hram na koji nailazim je prelepa oktagonalna kamena građevina posvećena Krišni. Odmah se penjem na njega, odmaram na vrhu i posmatram trg iz ove perspektive. Duž trga se proteže pešačka ulica popločana crvenom kaldrmom, koja više liči na neku crvenu ciglu nego na kamen. Ulicom uglavnom šeta lokalno stanovništvo, ali ima i dosta turista, koji neprestano škljocaju svojim foto-aparatima. Gledam u susedni hram koji izgleda kao scenografija iz filmova o Indijani Džonsu, jer je obrastao u travu i korov. Ovaj hram je posvećen Višnuu i Šivi. Pored njega se nalaze još dva Višnu hrama, od kojih jedan predstavlja Višnu Narajan, odnosno Višnua kao "tvorca univerzuma".  

Preko puta svih ovih hramova nalazi se palata kraljeva iz dinastije Malla, koja je sada muzej. U Patanu je danas vedro i sunčano, te nisam mnogo raspoložan da provodim vreme u zatvorenim prostorijama. Zato, turbo brzinom prolazim kroz muzej i provodim svega dvadesetak minuta unutra. Muzej obiluje zbirkama predmeta koji su pripadali kraljevskoj dinastiji, umetničkim slikama i fotografijama. 

 
Idem pešačkom ulicom i gledam ljude. Meštani sede na klupama, a sede i na trgu. Muškarci nose tradicionalne kape, a žene su obučene u svilenkaste haljine jarkih boja. Mnoga deca, uključujući i bebe, su našminkana. Pored mene prolaze deca u uniformama i stalno dobacuju nešto na engleskom. Svi su veseli i razdragani. U osnovnim školama u Nepalu postoje posebna odeljenja za dečake, a posebna za devojčice. Uniforme koje ovi školarci nose izgledaju kao modeli iz 60-tih godina prošlog veka. Cela atmosfera u gradu je kao da sam ušao u neki film snimljen pre 50-ak godina. Međutim, foto-aparati i po neki mobilni telefon pokazuju da smo ipak u modernijem dobu. Ispred susednog Šivinog hrama stoje dve velike statue slonova, a lokalni klinci se razdragano pentraju po njima. Ubrzo dolaze policajci, zvižde i naređuju deci da siđu odatle. Čim policajci odu, deca se ponovo penju na slonove i tako opet u krug, sve dok ne naiđe neka druga patrola. 

Prilazi mi jedna devojčica od 7-8 godina, pa me učtivo pita :
„Gospodine, da li možete da fotografišete moju sestru i mene?“
„Naravno.“-kažem ja, a devojčica odlazi do svoje mlađe sestre, grli je i pozira mi.
„Sada bi volele da vidimo kako smo ispale.“- reče opet ova devojčica. Pokazujem im fotku na displeju svog polovnog "krš" digitalca plaćenog svega 25 evra, a one se smeškaju, raduju i skakuću od sreće. Više puta se dešavalo da deca žele da ih uslikam, kako bi za trenutak imala bliski kontakt sa digitalnim foto-aparatom i na tren pobegla iz siromaštva i bede u kojoj žive. Većina stanovništva ne može sebi da priušti ništa od tehnike, te radoznali klinci koriste svaku priliku da proćaskaju sa strancima i vide kako funkcionišu neke današnje moderne igračke.

Sati brzo prolaze na Darbar trgu i vidim da je već kasno popodne. Šetam bezimenim ulicama starog grada i tragam za “Zlatnim hramom“. Nakon pola sata prijatnog lutanja, stižem ispred neupadljivog ulaza gde na metalnoj ploči na više jezika piše “Dobrodošli u Zlatni hram!“. Ulazim kroz omalenu kapiju i već se nalazim na korak od ovog verskog kompleksa. Ulaz je besplatan, ali na kapiji stoje monasi koji proveravaju da li na sebi imate nešto napravljeno od životinjske kože. U dvorište i u sam hram ne smete da unesete ništa od kože, jer je ubijanje životinja u takve svrhe suprotno hinduističkim učenjima. Ljudi ostavljaju na čuvanje cipele, patike, kaiševe, torbe. Ja srećom nemam ništa od ovakvih kožnih stvari, pa odmah ulazim u dvorište Zlatnog hrama.

Ovo je hinduistički hram, ali je posvećen Budi, kao jednoj od inkarnacija božanstva Višnu. Hram je uglavnom u zlatnoj i srebrnoj boji, a u dvorištu se nalazi mnoštvo interesantnih figura i statua. U samom centru, nalazi se statua Bude. Glavni sveštenik u ovom hramu mora uvek da bude - dečak! Deca sveštenici se smenjuju svakih šest meseci na mestu "poglavara" ovog hrama. Takvo je pravilo. Vidim turiste kako se okupljaju oko jednog ćoška i svi nešto fotografišu. Prilazim i ja. Na balkonu, na dva metra od mene stoji omaleni dečkić u monaškoj odeći. Mirnog pogleda, usporenih pokreta i sa ozbiljnom ekspresijom lica, ignoriše svu tu preveliku pažnju koju je u tom trenutku imao. Stoji mirno i ponosno, kao da zna nešto što svi mi ne znamo.
 

                                                krompir sa karijem (levo),   nepalski "fast food": mo-mo (desno)

Već sam gladan. Vidim neki mali sokak sa neuglednim radnjicama, gde hranu kupuje lokalno stanovništvo. E, tu hoću da jedem! Kupujem neki krompir i umačem ga u kari sos, a zatim pronalazim mali dućan gde se prodaje mo-mo. Ovo je jedan od najprepoznatljivijih nepalskih specijaliteta, jeftin je i široko dostupan. Mo-mo je pecivo prženo u ulju poput naših mekika, ali je unutra ispunjeno smešom soje, crvenog luka i bibera. Dobro je, ukusno i košta svega 10 evro centi po komadu.
 

Ubrzo stižem i do kapije grada u čijoj blizini se nalazi omalena autobuska stanica. Vidim mnoštvo parkiranih mini-buseva, koji su prosečno stari 30-40 godina, a možda i više... nije lako proceniti. Neki klinac viče: ,,Katmandu" i ja ulazim u vozilo. Unutrašnjost nepalskih autobusa je specifična: volan je sa desne strane, a putnici mogu da sede bukvalno i pored vozača. Na mnogim prozorima ne postoje staklena okna, već samo neke stare zavese, u busevima su i ljudi i životinje, vrata na busu su sve vreme otvorena, a na njima stoji neki klinac koji promoviše ovu vožnju. Krećemo se brzinom od 15-ak kilometara na čas, dok ovaj dečak dobacuje prolaznicima i ljudima na ulici: "Katmaaanduuu". Kada bi neko sa ulice poželeo da uđe u bus, dečak na vratima bi to primetio i onda bi pesnicom udarao u autobus, što je signal da se šofer zaustavi. Cena prevoza je neverovatno jeftina, a novac ostavljate na nekoj prostirci postavljenoj na uzvišenju koje se nalazi levo od vozača.Ovo nesvakidašnje iskustvo trajalo je nešto manje od sat vremena, jer je autobus stajao bukvalno na svakom ćošku.

(autobus do Katmandua)

Veče je. Po prvi put otkako sam krenuo na ovo dugo putovanje imam problema sa stomakom. Najverovatnije zbog ulične hrane. Zato, odlučujem da ostanem u hotelskoj sobi na Tamelu. Veče provodim sa knjigom "LP Nepal" i besplatnim rolnama toalet papira, koje mi sleduju. U međuvremenu, planiram sutrašnje putovanje do Baktapura.