IRAN: Na ostrvu Kešm

Pogled na deo grada Kešm

Svanulo je vedro jutro u Persijskom zalivu. Protežem se, ispijam čaj i izlazim na terasu, sa koje se pruža zanimljiv pogled na jedan deo grada Kešm. Svuda unaokolo su prizemne kućice bez krovova u kojima žive meštani, a tek ponegde blizu centra grada naziru se hoteli od po nekoliko spratova. Vadim mapu i pokušavam da se orjentišem. Malo gledam mapu, a malo gledam grad ispred sebe, pa upoređujem. ,,Aha! Znači u ovom pravcu!" - pomišljam.

Idem glavnom ulicom Valiasr i razgledam gradić. Mirno je i fino, kao da nema mnogo turista. Skrećem u neke bočne ulice i sokake, pratim putokaze na kojima piše "Portugalska tvrđava". Dugi niz godina, ostrvo Kešm bilo je kolonija Portugalije. Ovo ostrvo je važna strateška tačka, jer se nalazi u sredini Ormuskog moreuza, između današnjeg Irana i Omana. Onaj ko kontroliše Ormuski prolaz, kontroliše i ulaz brodova u Persijski zaliv. Sve okolne zalivske zemlje su bogate naftom, odnosno 40% proizvodnje nafte na svetskom nivou dolazi baš iz ovih zemalja. U današnje vreme, ostrvo Kešm je bescarinska zona i za njegovu posetu nije potrebna iranska viza (ukoliko sletite direktno na njega). 

(dole: urušena portugalska tvrđava na ostrvu Kešm)

Stižem do portugalske tvrđave i uviđam da i nije baš mnogo ostalo od nje. To svedoči o silini okršaja između Portugalaca i Arapa, kao i o kasnijem dolasku Engleza koji su uspostavili kontrolu nad ovim ostrvom. Ja sam jedina osoba koja šeta oko tvrđave, a osim mene tu je samo još i čuvar koji zeva unaokolo i dosađuje se. Ispred zidina stoji nekoliko topova, koji su upereni prema moru. Ceo prizor urušenih zidina ukrašavaju palme, koje kao da žele da pokažu kako je priroda lepša i dugovečnija od bilo čega što može da napravi ljudska ruka.

U okolini portugalske tvrđave

Lokalno stanovništvo naziva sebe Bandarima. Ovaj narod živi uz obalu Persijskog zaliva, kao i na ostrvima. Oni su potomci Arapa, koji su se u srednjem veku nastanili na ovim prostorima da bi se bavili trgovinom. Ovde postoji jedan nesvakidašnji običaj karakterističan samo za "zalivske zemlje". U pitanju je deo ženske tradicionalne nošnje. Pored dugačkih haljina i ešarpe, žene ovde ne nose burku - nose maske! Juče sam se baš iznenadio kada sam prvi put video to čudo. Danas je već bolje, privikavam se... Maske mogu biti crne, zlatne, crvene, šarene... Ali, uglavnom su sličnih karakteristika. Neke pokrivaju nos i deo lica oko očiju, a neke od njih pokrivaju i usta. Ove maske se još nazivaju i nikab (niqab). Sve imaju izrezane rupe za oči. Krišom uspevam da načinim par fotografija ovih neobičnih žiteljki ostrva. Kao što sam ranije pomenuo, muškarci ovde obično nose tradicionalne bele ili druge jednobojne arapske haljine svetlijih nijansi, a na glavi uglavnom imaju turbane.

Prolazim pored jedne starije gospođe, koja sedi sama na klupi. Ona ne nosi masku, mada bolje bi joj bilo da je stavila. Ova žena izgleda pomalo jezivo: ima kriv dugačak nos i neke izrasline na licu, te liči na vešticu iz ruskih bajki.
,,Odakle dolaziš?" - dobaci mi ona.
,,Nećete nikada da pogodite!" - nasmejah se ja.
Ona me pogleda u oči, zamisli se i reče k'o iz topa: ,,Jugoslavija!"
Za trenutak mi se presekoše noge. Na mom dosadašnjem putovanju, mnogi su hteli da pogađaju iz koje sam države. Sudeći po mojoj telesnoj konstituciji, uvek je bilo nagađanja: Poljak, Nemac, Rus, Turčin(zbog blizine ove zemlje), Englez... I niko nije uspeo da pogodi! A sada, ova gospođa me "provaljuje" kao od šale!
"Da, da ... Jugoslavija." - odgovaram joj, mašem rukom, okrećem joj leđa i užurbanim koracima gledam da se sklonim dalje. Čujem njen grohotni smeh iza sebe, dok zbunjeno gledam u svoju odeću, pitajući se da li me je možda odao neki odevni predmet, natpis ili bilo šta. Nije bilo ničega na meni što bi me povezivalo sa Jugoslavijom ili Srbijom. Takođe, verujem da sam jedan od izuzetno retkih turista iz naše zemlje. Ko zna, možda je ova gospođa i stvarno veštica- opravdavam se samom sebi.

 

Šetam uz more i gledam prizore iz svakodnevnog života meštana. Samo se nekoliko turista rashlađuje u moru, dok ostali uglavnom sede na plaži. Nema suncobrana, ni ležaljki. Nema žena koje se kupaju. Pretpostavljam da je suviše komplikovano prekrivati celo telo ili ulaziti u vodu sa onim mantijama. Porodice i prijatelji sede u krug, razgovaraju i piju čaj, dok u sredini imaju postavljene neke mezetluke i kolačiće. Odlazim malo dalje od "glavne gradske plaže" i zatičem nekoliko zaljubljenih parova, koji se kriju od očiju drugih ljudi. Odmaram na pesku, kupam se, a zatim pronalazim neku čajdžinicu gde pušim nargilu i ćaskam sa jednim bračnim parom iz Abu Dabija.

Vraćam se prema hotelu Pars. Usput ulazim u jedan mali dućan i u njemu pazarim neke sitnice za večeru. U Iranu ima dobrih sireva. Za jedan evro kupujem 200 grama topljenog sira sa mlevenim orasima, 200 grama sira sa kimom i tanke hlebčiće za utapanje. Hrana u Iranu je veoma jeftina i još mi se čini da je dobrog kvaliteta! Sve što sam do sada probao, imalo je dobar i pun ukus. Redovno sam kupovao i iranske urme. Izvrsne su!

Domaći proizvodi: sirevi, sokovi, hleb

Iranske urme, slatkiši i sok od manga

U dnevnoj sobi zatičem Dena, koji gleda televiziju. Na stolu dnevne sobe stoji hotelski Kur'an, kao i nekoliko prostirki za molitvu. To je običaj u mnogim hotelima u Iranu. Nakon večere, dugo razgovaram sa Denom. Ovaj Australijanac i ja smo zadnjih nekoliko dana proputovali dosta toga zajedno. Bilo je vreme da se oprostimo, jer nam se putevi mimoilaze. Den će ostati još nekoliko dana na ostrvu, pa ide dalje prema Turskoj. Ja imam bukiran let iz Širaza u koji se sutra uveče ponovo vraćam, kako bih napustio Iran.

Den i ja u hotelskoj sobi