IRAN: Sa Mohamadom kroz Kašan

"Mašaaad, Mašaad!" ... "Esfahaan, Esfahaan! " - čula se vika prodavaca karata na autobuskoj stanici Jonub. A onda začuh negde iz daljine: "Kašaan, Kašaaan!". Uputih se u pravcu odakle je dopirao taj glas, kupih kartu i uđoh u bus. Smestiše me na sedište iza vozača. Karta od Teherana do Kašana koštala je 55.000 rijala, što je u tom trenutku bilo oko euro i po! Samo euro i po za 250 kilometara vožnje u udobnom i novom autobusu! Krenusmo oko 8 sati ujutru. Iranski auto-putevi odličnog su kvaliteta. Nije ni čudo, jer osnovni sastojci asfalta su nafta i pesak, a Iranci toga imaju u izobilju.

jedan sokak u Kašanu

U Kašan stigoh nakon dva i po sata vožnje. Iscenkah se sa taksistom, i pokazah mu željenu adresu ispisanu na parčetu papira. Ovaj taksista beše skroz blesav. Znao je 5-6 reči na engleskom i uporno ih je ponavljao nešto više od pola sata. Pritom se grohotno smejao, jednom rukom vozio automobil, a drugom rukom me tapšao po ramenu. Stigosmo. Na kapiji je čekao Mohamad. Ovaj Iranac imao je dvadeset i osam godina, ali je izgledao kao dvadesetogodišnjak. Radio je u fabrici ćilima. Danas je menjao smenu sa kolegom, kako bi uspeo da mi pokaže svoj grad. "Dobrodošao u Kašan!" - reče on, sa osmehom na licu. Uđoh u njegov skromni sobičak u suturenu porodične kuće i bacih svoj prtljag na pod. Ne beše lako razumeti se sa Mohamadom. Engleski jezik nije bio njegova jača strana, ali uprkos tome trudio se da govori što više može. Bio je izuzetno uporan govornik.

Izađosmo iz Mohamadove kuće. On mi najpre ponosno pokaza omanju prodavnicu mobilnih telefona, napomenuvši da je vlasnik njegov brat. Potom krenusmo u šetnju prema starom delu grada. Kašan je bio lep gradić. Izgledao je staro. Ulice su bile uske, a mnoge kuće napravljene od blata. Ovaj grad delovao je mnogo egzotičnije u poređenju sa Teheranom i Tabrizom, koje sam prethodnih dana obišao. Oko istorijskog centra Kašana uzdizale su se stare gradske zidine.

gradske zidine u Kašanu

Videh nekoliko velikih građevina od zemlje. Izgledale su kao džinovske košnice. Upitah Mohamada: "A šta je ovo?", pokazujući prstom na jedno od tih čuda. "To je jakšal" -reče on, "drevni frižider. Hajde da zavirimo u jedan!". Priđosmo jednom od jakšala i ubacismo glave kroz otvor na njemu. Ove građevine su persijski izum star skoro dva milenijuma. Nekada su služile za čuvanje hrane. Unutra je bila rupa ukopana u zemlju. Rupa beše otprilike iste dubine koliko je jakšal bio i visok. Duboko u zemlji bilo je hladnije. Zbog specifične gradnje i strujanja vazduha, čak se ni led nije lako topio. Kažu da su zimi ljudi donosili sneg sa susednih planina i stavljali ga u ova skladišta. Potom bi hrana u jakšalima ostajala hladna skoro cele godine.

jedan od jakšala u Kašanu

Mohamed objašnjava namenu jakšala i
pokazuje koliko duboki oni mogu da budu

Nakon toga posetismo nekoliko kuća-muzeja. U ovim kućama nekada su živeli bogati i uticajni ljudi u Kašanu. Najpre posetismo kuću porodice Ameri, a zatim i kuću porodice Borudžerdi. Obe su bile stare par stotina godina, raskošne i lepe. Imale su vrtove u persijskom stilu, sa dekorativnim bazenima u prednjem i zadnjem dvorištu. Umesto običnih stakala, prozori su imali vitraže kroz koje se svetlost prelamala i u različitim bojama ulazila u sobe. Mohamad je dobro poznavao ove građevine, pa me uveo i u skrivene delove kuće. Postojali su podrumi koji su bili povezani uskim podzemnim hodnicima. Često smo morali da puzimo. Reče da se kao dete igrao po ovim hodnicima, te ih zato tako dobro poznaje. Beše ponosan što me proveo kroz ove "tajne prolaze". Meni i nije bilo zabavno vucarati se po prašini u mrklom mraku sa nepoznatim čovekom.

jedna od muzej-kuća u Kašanu

jedinstvena unutrašnjost persijskih kuća

Onda zastadosmo ispred hamama. Htedosmo da uđemo, ali beše zaključan. "Popni se na ogradu, pa onda na krov!" - reče Mohamad. To i uradih. Sa krova ove građevine pružao se divan pogled na stari deo grada. Nije bilo teško uživati u ovakvom prizoru .

pogled na Kašan sa krova hamama

U blizini hamama beše i džamija i to ne bilo kakva, već velelepna Aga Bozorg džamija. Ulaz je naravno bio besplatan. Arhitektura beše zadivljujuća i nesvakidašnja, sa kupolom koja je malo podsećala na Tadž Mahal. Fasadom su dominirale plava i žuta boja. Na nivou ispod zemlje nalazio se bazen sa vodom. Prošetasmo džamijom, a Mohamad iskoristi priliku da se pomoli. Iran je pretežno muslimanska zemlja. Iako u svetu preovladava broj sunitskih muslimana, čak 90% Iranaca su šiiti. Osnovne razlike između šiita i sunita su u drugačijem tumačenju Kurana i drugačijem praktikovanju obreda. Karakteristično za šiitske muslimane je postojanje duhovnog vođe - tzv. Imama. Sunitska tumačenja Kurana ovo ne priznaju. Iranski šiiti molili su se 3 puta na dan, dok se suniti mole 5 puta. Razlika se videla u toku namaza (molitve), jer šiiti imaju drugačije držanje ruku, drugačije spustaju glavu, drugačije se peru pre ulaska u džamiju.

Aga-Bozorg džamija

Aga-Bozorg džamija

Vratismo se do Mohamadove kuće na ručak. On postavi neku mušemu na pod, a zatim se uskači uz stepenice na sprat kuće gde su živeli njegovi roditelji. Nakon par minuta doneo je poslužavnik sa hranom. Reče da je svu hranu spremila njegova majka. Sedosmo na pod. Na trpezi su bile pljeskavice od ovčijeg mesa, pirinač, salata od nekog svežeg zeleniša i domaći kozji jogurt.

"Ostalo je još da obiđemo Fin baštu." -rekoh Mohamadu.
"To nije baš tako blizu. Hoćeš da idemo tamo kolima ili motorciklom?" - uzvrati on.
"Pa ... poneo bih i prtljag sa sobom, jer nastavljam večeras prema Isfahanu."-rekoh ja.
"Epa, onda je bolje da idemo kolima."- odgovori Mohamad,  "Voziće nas moj prijatelj. Biće ovde za pola sata."

Mohammad i ja

pljeskavice od ovčetine, salata i domaći kozji jogurt

Čim smo čuli automobilsku sirenu- izađosmo na ulicu. Ispred Mohamadove kuće stajala su nova kola iranske prozvodnje. Uđosmo unutra. Za volanom je sedeo brkati mršavi čovek star pedesetak godina. Nasmeši se i pruži mi ruku. Reče da se zove Abas i da je Mohamadov prijatelj. Uz puno muka, trudio se da govori engleskim jezikom. Ovaj gospodin reče da je po profesiji inženjer elektronike i da je doktorske studije završio u Americi pre više od 20 godina. Stalno se izvinjavao zbog svog lošeg engleskog. Nakon povratka iz Amerike nije imao mnogo prilike da govori sa strancima, pa je dosta toga zaboravio. Abas je sa ponosom vozio svoj novi automobil marke saipa, modela Tiba. Reče da ga je pazario pre nekoliko dana i da je vrlo zadovoljan. Izvinio se što nije stigao da skine zaštitne najlone sa sedišta i drugih delova unutar automobila.

Stigosmo ispred vrta Fin. Ovaj vrt važio je za jednu od najlepših tradicionalnih persijskih bašti, i kao takav bio je zaštićen od strane UNESCO-a kao mesto od izuzetne kulturološke vrednosti. Abas je insistirao na tome da kupi karte za svu trojicu. Nije hteo ni da čuje da mu dam novac. Ponekad je ovde u Iranu prosto neprijatno koliko su ljudi ljubazni. Dva sata smo proveli šetajući Fin vrtovima, razgovarajući o svakojakim temama.

Abas me odbaci do autobuske stanice. Obojica prošetaše sa mnom do šaltera na kojem su se prodavale karte. Kad kupite kartu u Iranu, na njoj obavezno piše vaše ime i prezime. Na mojoj je pisalo "gospodin turista"! Tako mi reče Mohamad. Rastadoh se sa obojicom i zahvalih im se na ljubaznosti, vremenu i razumevanju. Kao po običaju, kondukteri me smestiše me na prvo sedište, baš iza vozača. Do mene sede neki mlađi lik i krenu neviđeno da smara. To je jedan od onih smarača koji ne znaju šta ih konkretno zanima u životu, pa pitaju neke totalne gluposti. Iskulirah ga kratkim odgovorima, ne bih li uspeo da mu malo zatvorim usta. Smarač to uvide, te do kraja puta nastavi da priča sa vozačem autobusa.

s leva na desno: ja, Mohammad i Abas

Stigosmo u Isfahan. Bilo je veče. Odvezoh se taksijem do adrese na kojoj je stanovao Mejsam. Pored mene, Mejsam je te večeri imao još gostiju. Tu je bio jedan mlađi Francuz koji se zvao Fransoa, kao i jedan iransko-indijski par. Mejsam je živeo sam, ali -nikada nije bio sam. Uvek je bio voljan da ugosti putnike namernike iz beloga sveta, da im pomogne, da im neki savet i pruži besplatno prenoćište. Umoran, razmenih nekoliko reči sa Mejsamom, pa potom odoh na počinak. Uvukoh se u svoju vreću za spavanje, legoh na pod i ubrzo zaspah.