Šta to treba čoveku da krene u nepoznato i okrene leđa skoro svemu što poznaje u životu? Tog hladnog februarskog jutra, bio sam jedina osoba na železničkoj stanici u Pirotu. Znao sam da će voz za Sofiju kao i uvek kasniti, te sam ušao u praznu i zapuštenu prostoriju na stanici gde bi putnici trebalo da čekaju voz. Nadao sam se da će unutra biti malo toplije. Nadao sam se da ću i da vidim još putnika. Hladno je i mračno. Tišina. Karte ne prodaje niko. Nisam ni planirao da kupim kartu, samo kažem onako: nema žive duše! Moje misli i ja krećemo na put.
Suludo zvuči, ali ja čekam voz jer sam pošao u Kinu. Moj cilj je stići do grada Naninga na jugu Kine, gde se već nalazi moja draga. Dugo smo razmišljali o promeni sredine, jer smo oboje "gladni" kulturoloških životnih iskustava, pa se ta cela priča dobro namestila. Maja je otišla u Naning još pre nekoliko meseci i već je uveliko počela da radi. I sada, evo, posle izvesnog vremena krećem i ja. Znam da mi grad sam po sebi neće nedostajati, ali će mi nedostajati dragi ljudi: porodica i prijatelji. Posebno mi je bilo teško rastati se sa bendom Kuriri, sa kojima već desetak godina intenzivno radimo na stvaranju i izvođenju muzike. Ali, sve je samo igra. Bez rizika nema dobitka. Moramo da se odreknemo jedne stvari da bi je nadomestila druga. Praćen ovom mišlju, ulazim u voz za Sofiju.
KURIRI , sa snimanja spota "Fade away"
(s leva na desno: Srđan Veselinović, Predrag Pejčić, Nenad Antić, Saša Đorđević Bagzi, Marko Zubić)
"Odlično, prazan kupe! Biće dremanja do Sofije!" pomislih u sebi. Spavao sam samo do naredne stanice, jer već u Dimitrovgadu u moj kupe uđoše dve sredovečne žene i jedan muškarac šireći za sobom jak smrad. To je onaj smrad kao da se cele zime nisu kupali. Možda i nisu. Zima je bila hladna. Pored nemilog mirisa, sa sobom su vukli puno torbi, kutija i neke cegere. Odmah se moglo provaliti da su šverceri, tj. redovni putnici na relaciji Srbija-Bugarska. Muškarac je izvadio šrafciger i u trenutku počeše da raspoređuju dobro upakovane bokseve cigareta u plafon i u zidove kupea, kao i u hodniku. Tarifa srpskom kondukteru za vožnju do granice je 200 dinara, a ovi "stalni" putnici su mu dali po stotku. Kad smo završili formalnosti oko prelaska granice, u naš kupe uđoše još dve žene odevene u neke jeftine bunde. Zamolile su me da ustanem.
Ja zbunjeno ustadoh sa sedišta, a one povadiše šrafcigere i ostale
alatke i krenuše da demontiraju sedište na kome sam sedeo! Izvukle su
bar tridesetak bokseva cigareta iz mog sedišta, a zatim ga vrlo brzo
sastaviše i izađoše iz kupea.
"To su kurve!" , reče onaj čovek iz
kupea gledajući u mene. Klimnuh potvrdno glavom i pomislih "Odlično je krenulo Nenade: šverceri i kurve! Šta li me tek čeka
kasnije!?".
Nakon nekoliko sati klackanja stigoh u Sofiju. Odmah sam otišao do autobuske stanice da kupim kartu do Istanbula. S obzirom da sam imao 6-7 sati do polaska autobusa, nazvao sam telefonom prijatelja Alija, a zatim se odvukao kod njega na univerzitet da se vidimo i da ubijem vreme. Ali je Iranac. Inače je profesor lingvistike na Univerzitetu u Sofiji, gde predaje persijski jezik i književnost. Znamo se dobro već nekoliko godina i često smo posećivali jedni druge u Pirotu ili Sofiji. Ali mi je pomogao oko iranske vize, jer je prijatelj sa konzulom.
Ali Reza Pourmohammad u Sofiji
Da nije bilo njega, ne bih tako lako mogao do iranske vize. Njegova
otadžbina je zemlja koju sam maštao da posetim još od malena. I sad nekako dođe "usput"
do Kine. Puno sam čuo o Iranu upravo od Alija, ali sam još jednom
iskoristio priliku da ga pitam sve što me interesuje. Tog popodneva
prisustvovao sam i njegovom predavanju na fakultetu, ćaskao sa
studentima, pa zatim seo u autobus za Istanbul. Plan je bio da preko Bugarske i Turske prodjem kroz Iran za dve nedelje, pa zatim da letim do Nepala, iz kojeg ću stići do Kine.
autobus Sofija-Istanbul (cena oko 40 leva)
Nakon noćne vožnje, oko 4 ujutru, bio sam već na trgu Taksim u Istanbulu.
No comments:
Post a Comment