IRAN: Obama, alkohol & Teheran

Teheran. Ovaj veliki grad i moderna metropola dom je 14 miliona ljudi. Danas, on je i moj dom. Šetao sam nekom omanjom ulicom u starom centru grada. Bila je namenjena isključivo za motorcikle koji su dovozili i odvozili robu prema bazaru i od njega. Zastadoh ispred uličnog prodavca da kupim nar. Ovo voće, jedan je od iranskih brendova. Sok od nara se koristi kao dodatak za spremanje mnogih jela. Na farsi jeziku (persijskom), nar se kaže "anar". Sa sobom sam uvek nosio džepno izdanje srpsko-persijskog rečnika. Badem, ananas, narandža ... potpuno se isto izgovaraju i na persijskom! Fascinantno je koliko smo puno reči pozajmili iz ovog jezika. Doduše, uz petovekovnu tursku pomoć.

ulični prodavac u Teheranu

jedan od gradskih parkova

Nakon desetak minuta laganog hoda stadoh skamenjen. Šta ja to vidim!? Jesu li mi neku drogu stavili u nar? Naravno da nisu! Fasade okolnih zgrada bile su izlepljene plakatima velikih razmera. Nedaleko se nazirao i bilbord sa istom slikom. Na slici je bio Obama! Glavom i bradom! Sa Davidovom zvezdom nasred čela i natipsom "terorista" ispod slike, misteriozno se smešio. Neću da komentarišem da li je ovo viđenje američkog predsednika blizu ili daleko od istine, ali u svakom slučaju - veoma interesantan, hrabar i nesvakidašnji prizor. Mahnuh rukom i zaustavih taksi.
"Do Azadi trga"-rekoh. Taksista potvdno klimnu glavom.

Azadi trg je drugi trg po veličini u Iranu. Ovaj trg sam često viđao na TV-u. Kad god se u vestima pominjao Iran, smenjivale su se slike sa Trga Azadi. Sa površinom od 50.000 metara kvadratnih, meni je više ličio na ogromni park. Ovaj trg je veoma bitno mesto za Irance. Tu se 1979. dogodila tzv. Islamska revolucija, kada je narod Irana svrgnuo kralja i monarhiju i proglasio Islamsku republiku. Danas, mnogi mladi ljudi gledaju drugačije na taj istorijski trenutak. Trg se ranije zvao Šahjad, što bi značilo "sećanje na kraljeve". Međutim, nakon revolucije, ime mu je promenjeno u Azadi trg (Trg slobode). Prošetah se po trgu i uslikah par fotografija.  Na cenralnom delu trga nalazi se Azadi toranj, danas prepoznatljiv simbol Teherana.

Azadi toranj na istoimenom trgu

Vratih se do centra grada. Sedoh na klupu u jednom od gradskih parkova. Vazduh u Teheranu je zagađen, ali ne do te mere koliko sam očekivao. Grad ima puno zelenih površina, ali i sama blizina planinskog venca Alborz menjala je kvalitet vazduha na bolje. Vrh Damavand sa svojih 5.610 metara nadmorske visine, najviši je vrh u Zapadnoj Aziji, a nalazi se neposredno blizu Teherana. 

Oko mene se motala persijska mačka. Zapitah sebe, da li se ovde persijske mačke šetaju gradom kao kod nas one obične domaće? Tad dobih poruku od Sine. Dolazi kolima da me pokupi, pa potom idemo po još ljudi. Žele da me vode na vidikovac iznad grada. "Odlično"-pomislih i popih još neki gutalj bezalkoholnog piva.

            pogled na planinu Alborz iz Teherana                             persijska mačka u parku

Ubrzo, Sina stiže automobilom na dogovoreno mesto. Ušao sam u njegova kola. Na prednjem sedeštu sedeo je još jedan mladić. Reče da se zove Amin. Bio je Sinin prijatelj i kolega. Amin beše prijatan čovek, avanturista u duši. Voleo je da putuje i da razgovara o putovanjima. Posetio je više zemalja, ali glavni problem uvek je bio iranski pasoš. Nije lako izvaditi vize za mnoge zemlje, ukoliko ste državljanin Irana. Nakon nekoliko kilometara vožnje pokupismo još jednog drugara. Ovaj momak izuzetno vedrog duha zvao se Afšin. Imao je istančan smisao za humor. Način na koji je Afšin pripovedao neke događaje, bio je ravan "stand-up" komičarima.

Stigli smo na vidikovac. Seli smo u nešto što je ličilo na omanji bar i pijuckali gazirane sokove. "Je#ena islamska vlada! Glupa politika! Neverovatno idiotski je#eni političari!" -govorio je Afšin sve vreme, sa kiselim osmehom na licu. Dve trećine populacije u Iranu su ljudi mlađi od 35 godina. Mnogi su izuzetno nezadovoljni trenutnom situacijom u zemlji, vođenjem spoljne politike i striktnim islamskim zakonima. Želeli bi da osete slobodu, da mogu da putuju svetom, da imaju pristup fejsbuku, da drže devojku za ruku, da izađu u klub, da se napiju ... Želeli bi sve ono što svi mladi ljudi sveta žele. Sve su imali, a ništa imali nisu.

"Dosta je." -reče Afšin, "Seli smo bezveze i pijemo sok. Idemo da kupimo viski !" Dogovorismo se da svi skupa odemo u Afšinov stan. Ali najpre, bilo je potrebno pazariti alkohol.

Svaka prodaja ili konzumacija alkohola u Iranu zakonom je zabranjena. Ali drugari su već znali na čija vrata treba pokucati. Imali su svog dilera. Svratismo kolima do jedne kuće. Na kapiji je čekao čovek sa flašom zamotanom u crnu kesu. Otvoriše prozor od automobila, dadoše novac, uzeše piće i pobegosmo u tamnu noć. Nikada ni sanjao nisam da ću prisustvovati ovakvom dilovanju alkohola. Cena jednog litra viskija "na crno" bila je oko 40 eura. Ubrzo upadosmo u Afšinov stan.

s leva na desno: Afšin, Sina (momak sa flašom), Amin i ja

Afšin je živeo sam u raskošnom stanu. U dnevnoj sobi beše nekih mezetluka, kao i flaša vodke. Ovaj nasmejani Iranac radio je za kinesku naftnu kompaniju. Nije voleo kineske partnere sa posla. Bio je zabavan, imitirajući ih cele večeri. Ćaskali smo o najrazličitijim stvarima, popili skoro sve što smo imali, a zatim upalili sony playstation i igrali fudbal do kasno u noć. Tu se zadesih - tu prespavah.