IRAN: Hodati međ Hazarima u "gradu mrtvih pesnika"

Nakon nekoliko dana krivljenja kičme po autobusima, budim se odmoran u svom krevetu u Tabrizu. Petak je, neradni je dan u Iranu, kao što je kod nas nedelja. Vreme za obilazak je idealno, jer je Tabriz već u devet sati ujutru okupan februarskim suncem. U Tabrizu većinu stanovništva čine Hazari (ili Azari), a pored njih ima tu i Persijanaca, Turaka i Kurda. Ovaj grad je jedan od najvećih gradova u Iranu i glavni je grad provincije Istočni Azerbejdžan. Drugi deo Azerbejdžana su okupirali Sovijeti još 1920. godine i sada je on nezavisna republika, a hazarski narod je ostao podeljen u dve zemlje.

U blizini hotela stoji ruševina nekada impresivnog utvrđenja Arg-e-Tabriz. Ova srednjovekovna tvrđava sravnjana je sa zemljom tokom Sovjetskog granatiranja Tabriza u prošlom veku.

 

 urušena tvrđava Ark-e-Tabriz

 

Šetam ulicom Imama Homejnija i usput pitam ljude za objašnjenje kako da stignem do Hagani parka. Hagani (Khaqani) je bio persijski pesnik iz 12. veka koji je umro u Tabrizu. U njegovu slavu je nazvan omanji centralni park u kome se nalazi Plava džamija. Park je pun ljudi koji su sede na klupama i ćaskaju. Moja pojava odmah odvlači pažnju nekim ljudima: plav, podgojen, sa plavim očima, drugačije obučen. Mnogi su za tren oka uvideli da sam stranac. Sedim sam na klupi i jedem neko pecivo. Grupica znatiželjnih studenata sačekala je najpre da završim doručak, a zatim su mi prilaze ne bi li progovorili koju rečenicu na engleskom sa strancem. Zanima ih zašto sam baš došao u Tabriz, gde idem nakon posete njihovom gradu, da li sam musliman i još pregršt drugih pitanja koja im u tom trenutku padaju na pamet. Razgovaramo dvadesetak minuta, a zatim dobijam nekoliko korisnih saveta. Traže da im napišem svoj mejl. To je nekako uobičajeno ovde, kad vidiš stranca - uzmeš mu broj telefona i mejl da budeš kul !

Hagani park (Khaqani park) sa statuom pesnika i Plavom džamijom u pozadini

Plava džamija je nekada bila plava. Medjutim, teško je oštećena nakon zemljotresa koji je zadesio Tabriz pre 250 godina i od tada više nije služila kao bogomolja. Sada je ova zgrada muzej. Unutrašnjost je očuvana, arabeske su divne i uglavnom dominira tirkizno plava boja. Iranske vlasti rade na rekonstrukciji fasade, ali biće potrebno dosta vremena da to bude završeno.

Odmah uz park je i muzej Azerbejdžana. Karta za ulazak je 5000 rijala, što je u ovom trenutku oko 20 euro centi. To je mali muzej na tri nivoa. Ima omanju, ali veoma interesantnu zbirku eksponata. Neki od objekata su stari i po pet do šest hiljada godina.

  

Na spratu se nalazi "Muzej islamske umetnosti". Penjem se gore i zatičem puno školaraca uzrasta 7-8 godina, koji se opasno smaraju dok im učiteljice nešto objašnjavaju. Ali, sada kada sam se pojavio ja - njihovom dosađivanju došao je kraj. Svi gledaju u mene. Onda oni najhrabriji počinju da dobacuju na engleskom: "How are you, mister?" , "Hello Sir!" kao da žele da pokažu sve što su do sada naučili. Čim sam im otpozdravio i uzvratio osmehom, dvadesetak klinaca se okuplja oko mene. Odem par metara levo - svi krenu za mnom. Odem desno - opet svi oko mene. Onda dolaze i učiteljice, koje najpre pričaju nešto ovoj deci, a zatim me klinci otpozdravljaju sa: "Goodbye Sir!". Vidim iskrice radoznalosti u njihovim očima. Slično mogu da primetim i kod učiteljica. Ali one ne smeju da mi se bilo kako obrate, jer sam muškarac. Pa još i stranac. Imale bi velike probleme ukoliko ih neko vidi da razgovaraju sa mnom. Spuštaju svoje radoznale poglede sa mene na zemlju i kao da se za trenutak postideše što su me i videle.

Služba za transfuziju krvi Tabriz

Trebalo je razmeniti neke eure, jer plativši smeštaj u hotelu, ostao sam sa još par hiljada rijala. Lutam od banke do banke, niko neće da mi razmeni pedeset evra. A onda vidim banku sa natpisom "Mi smo prva privatna banka u Iranu" . "Aha! To je to" -pomišljam i ulazim unutra. Momak iz obezbeđenja mi predlaže da uđem u posebnu kancelariju, a službenik me nudi čajem i kristalnim šećerom. Takav je ovde red. Pijemo čaj i pričamo dobrih pola sata. Na kraju, dobijam novac i korisnu informaciju kako da stignem do čuvenog bazara. Na putu do bazara vidim zgradu Službe za transfuziju krvi, pa pravim fotografiju kako bih je kasnije pokazao kolegama sa posla. Pre polaska na ovaj put, u transfuziji sam radio punih sedam godina.

Adel na bazaru (levo)

Stižem na bazar. To nije običan bazar, već jedan od najvećih na svetu. Ovaj bazar ima oko 7.000 radnji i kada bi se ispravile sve ulice i sokaci kojima se on proteže, bio bi dugačak tačno 35 kilometara. Zbog svega ovog, UNESCO je zaštitio bazar kao "mesto od izuzetnog kulturološkog značaja". I to jeste bilo to. Bazari su na Bliskom Istoku bili i ostali alfa i omega dešavanja u gradu, centri društvenog i kulturnog života. Ispred ulaza u bazar čekam novostečenog prijatelja Adela, kog sam dva dana ranije upoznao u autobusu. Čekajući njega, ćaskam sa nekim studentom biologije, koji reče da se zove Masud.
Ubrzo se pojavljuje i Adel. Od ogromne je pomoći prošetati kroz bazar sa nekim ko zna kasnije ume da izađe iz njega! A unutra se prodaje sve i svašta! Galama, dim, miris začina pomešan sa mirisima nargile, svuda se pije čaj, prodaje se svila i ostali materijali, kao i persijski ćilimi. Pre dolaska u Iran, bio sam po bazarima u Turskoj, Egiptu i Tunisu, ali ovo je nešto sasvim drugačije. Nešto kao iz crtaća "Aladin i čarobna lampa".
                        abgušt i hleb sangeč                     ovim rekvizitom treba izdrobiti meso i povrće

Odlučujemo da sednemo da jedemo nešto. Adel mi predlaže da probam abgušt i želi da mi pokaže kako se jede taj iranski specijalitet. Sa radošću prihvatam izazov. Ulazimo u mali i neugledan restoran pun ljudi. Neki ljudi se tamo zguraše i napraviše dva mesta za Adela i mene. Dobijamo po abgušt. Najpre dobijate hleb koji je veliki,tanak i hrskav, a Iranci ga zovu sangeč. Uz hleb dobijate još: mali lonac u kome je čorba sa mesom i povrćem, posudu sa crvenim lukom, prazni duboki tanjir i neki nepoznati rekvizit. Najpre sitno nacepkate hleb u prazni tanjir. Zatim ocedite samo čorbu iz druge posude u tanjir sa hlebom. Sačekate par minuta da hleb fino upije čorbu i pojedete ovo kao predjelo. Ostatak iz posude (razno povrće, krompir i meso) zdrobite ovom alatkom koja je gore na slici. Treba gnječiti sve dok ne postane kašasto kao pire. Onda ga jedete sa ljutim paprikama i sirovim crvenim lukom.

Tabriz je poznat po pesnicima. Najpoznatiji je bio Šahrijar. Posle obilaska bazara i dobrog obroka, stižemo do "groblja pesnika". Izdaleka, izgleda kao da se približavamo nekom velikom spomeniku, ali mauzolej se nalazi ispod zemlje, tj. ispod spomenika. Pored Šahrijara, u mauzoleju leže tela najznačajnijih azerbejdžanskih pesnika. Adel čita i prevodi mi neke od stihova koji su pesnici za života pisali, a koji su sada postali njihovi epitafi. Ovde se ujedno i rastajem sa Adelom, jer on mora kući svojoj porodici. Dogovaramo se da se vidimo sutradan.

 

 Groblje pesnika u Tabrizu: spomenik (levo) i mauzolej ispod spomenika (desno)  

Već je šest sati popodne, a ja odlučujem da posetim i poslednje mesto za danas. Park i mala prinčeva rezidencija koji su godinama bili poznati kao Šah Goli, promenili su ime u El-Goli nakon islamske revolucije. To je samo jedan od pokazatelja kako trenutni islamistički režim ima netrpeljivost prema sopstvenoj istoriji, posebno prema periodu kada su Persijom vladali šahovi (kraljevi). El-Goli je udaljen 12km od centra grada. Upadam u taksi i lako dolazim do parka. U centralnom delu parka nalazi se malo veštačko okruglo jezero, a u sredini jezera prinčeva rezidencija povezana jednim mostom. Oko jezerceta je šetalište, koje je puno ljudi. Jedna strana jezera je zaledjena, jer je tokom celog dana bila u senci. 

Tu mi prilazi jedan stariji čovek, te me pita na engleskom: "Jeste li vi turista?". "Jesam, jesam"- rekoh ja. "A odakle dolazite?" - upita on. "Serbistan!" - odmah mu odgovaram. On mi pruža ruku, kaže da se zove Husein i da ovde često trči, ali je danas jako hladno pa će šetati. I tako, nas dvojica krećemo u šetnju jezerom. Husein kaže da je prolazio kroz Jugoslaviju, da je godinama radio u Frankfurtu i da je nekada tečno govorio nemačkim jezikom. Pokazuje mi je slike svoje dece i žene koja je umrla pre nekoliko meseci od opake bolesti. Dolazimo do jednog kioska, a ovaj čovek insistira da mi kupi čaj. I tako, pijuckajući čaj i šetajući pored jezera Husein mi ispriča svoju životnu priču. Potom razmennjujemo mejlove i činimo zajedničku fotografiju.

Sa Huseinom pored jezera El-Gölü

Uveče izlazim iz hotela kako bih se našao sa još jednim tridestdvogodišnjim Irancem koji se zove Omid. On na žalost nije interesantan lik. On je smarač. Na kraju napornog dana, smarač mi nije odgovarao. Pušimo zajedno nargilu, jedemo neke baklave sa pistaćima, a potom rekoh Omidu da mi se spava. To je uostalom i istina.