Dan drugi: Istanbul i put kroz Tursku

Bariš nije spavao. Čekao me je, iako je na časovniku bilo već četiri sata iza ponoći. Znao je da donosim dobru domaću srpsku rakiju. Bariš je noćna ptica, turski novinar koji radi za Habertürk. Upoznali smo se prošle godine, kada smo Maja i ja bili gosti u njegovom stanu. Dobar je on čovek, opušten, srdačan i voli da priča o svemu i svačemu. Ovaj nasmejani Turčin sa podočnjacima od čitanja i noćnog života stanuje na 50 metara od trga Taksim u pešačkoj ulici Istiklal. Pili smo ljutu rakiju i divanili do 6 ujutru. Onda sam se ispružio i dremnuo nekoliko sati.

Ujutru smo otišli zajedno na "klasičan turski doručak" (burek, ajran, pitice, crne masline, sir, neko povrće) i onda se rastali. Stavio sam bekpek na leđa i krenuo da tražim bus-agenciju "Tehran tour", koja vozi direktno iz Istanbula do Irana.

Bradati odmetnici:  Nenad i Bariš

Agenciju sam pronašao na Aksaraju, blizu univerziteta Lalesi. Kupio sam kartu sa polaskom kroz nekoliko sati. Cena je bila neverovatnih 25 eura za put dugačak skoro dve hiljade kilometara. Ostavio sam prtljag u agenciji i odlučio da provedem malo vremena uživajući u čarima ovog uvek rado viđenog grada. Imao sam sreće te je dan bio lep, sunčan i prijatan, bez obzira na to što je po kalendaru još uvek trajala zima. Zastao sam na Sultan Ahmet trgu između Aja Sofije i Plave džamije okružen nekolicinom ljudi i par mačaka koje su se motale oko mene. Sedoh da zapišem neke beleške u svoj notes i izlenčarim ostatak dana.

Mačke na Sultan Ahmet trgu u Istanbulu

Tačno u dogovoreno vreme našao sam se ispred agencije, gde je već čekao mini-bus. Nakon kraće vožnje prebacili smo se u veći autobus. Od spolja, bus je izgledao normalno, ali je unutra umesto klasičnih pedesetak sedišta bilo dvadeset i pet udobnih kožnih fotelja! "Oh!", pomislih u sebi, "odlično". U autobusu je sve vreme postojalo posluženje, osoblje je bilo jako ljubazno, a ono što mi se najviše dopalo (pored udobnih sedišta i cene karte) je to što ima puno prostora za noge.
 

                         autobus do Irana (spolja)                             autobus do Irana (iznutra)

Kad sam se smestio u svoje sedište, prilazi mi lik srednjih godina pa kaže: "Izvinite što vas pitam, ali da li ste vi stranac?". "Jesam, dolazim iz Srbije..." I tako nađem ja društvo u busu za vežbanje engleskog jezika i pritom steknem novog prijatelja. Ovaj proćelavi omanji Iranac sa naočarima na nosu je bio veoma inteligentan čovek. Zvao se Adel i iz Tabriza je. Baš tamo sam se uputio i ja! Odmah je dodao da je on Hazar, i da par miliona Hazara danas žive podeljeni: neki u Azerbejdžanu, a veći deo njih u Iranu (u iranskom delu Azerbejdžana). Adel se vraća iz Istanbula gde je pre izvesnog vremena završio post-diplomske studije, a sada i doktorat. Zadivilo me njegovo poznavanje evropske i pre svega srpske istorije. Znao je dosta o zemljama bivše Jugoslavije, govorio je tečno nekoliko jezika i bio sjajan sagovornik za dugačak dvodnevni put do Irana. Obećao mi je da će mi pomoći oko smeštaja kada stignemo u Tabriz, kao i da će me kroz nekoliko dana svojim automobilom voziti do sela Kandowan. Videćemo...