IRAN: Put u Kandovan

Tog jutra ustajem i brijam bradu. Brade u Iranu uopšte nisu "in" kao što sam ja zamišljao. Naprotiv, neobrijan i neadekvatno obučen muškarac se ovde smatra neurednim. Uzimam svoj teški ranac i odjavljujem se na recepciji hotela. Ovo bi trebalo da mi bude poslednji dan u Tabrizu. Ali pre nego što sednem u noćni autobus za Teheran, voleo bih da podne provedem u selu Kandovan. Sedim na klupi u parku, jedem neki sendvič i pijem ajran, a zatim dobijam sms od Adela: "Danas ne radim. Morao sam ćerkicu da vodim kod lekara. Uzmi taksi i čekaj me na stanici Rah Ahen za pola sata. Dolazim kolima i vozim te u Kandovan! To selo ne smeš da propustiš!".

Mašem rukom "gore-dole" kako bih zaustavio taksi. Tako se zaustavlja vozilo na Bliskom Istoku. Ako u Iranu pokažete palac (kao na primer auto-stoperi), to ovde ima značenje srednjeg prsta! Kad se taksista zaustavi, vi mu kažete gde idete, a on vas vozi  samo ukoliko ide u tom pravcu. A to gde on ide zavisi od drugih putnika u taksiju. U vozilima ima uvek još putnika, ali je zato cena taksija prava sitnica. Za 10-20 dinara možete da se vozite bar 4-5 kilometara, naravno zajedno sa još ljudi.

 

Put do Kandovana preko planine Sahand

Stižem na stanicu Roh Ahen, gde je Adel već čekao. Upadam u njegova kola. Adel vozi beli automobil iranske proizvodnje marke "saipa". Meni to liči na ladu. Do grada Osku vozimo se četrdesetak minuta, a zatim još pola sata do sela Kandovan. Put je dobro očišćen od snega. Kandovan se nalazi na 3.500 metara nadmorske visine na planini Sahand. Ovo selo je jedinstveno na svetu, jer stanovnici već hiljadu godina žive u prirodnim kamenim formacijama. Te kamene formacije su poput onih u Kapadokiji u Turskoj, s tim što je ovo autentičnije i mnogo manje komercijalizovano. Produbili su jajoliko stenje, isklesali vrata i prozore i tu žive svoje živote daleko od očiju običnog turiste.

 Adel u Kandovanu                                        Pogled na selo Kandovan

Interesantno je prošetati selom. Kandovan se nalazi na sunčanoj strani planine, pa se sneg u selu otopio. Medjutim, ima dosta leda, pa nije lako penjati se strmim puteljcima i kamenim stepenicama. Svuda unaokolo slike svakodnevnog seoskog života: deca se igraju, starci sede i divane, žene i muškarci cegerima nešto prenose, a u vazduhu se oseća miris balege. To je to! Jedini smo turisti u selu i to mi baš prija. 

 

Levo-desno, gore-dole, šetnja Kandovanom izgleda kao šetnja lavirintom. A onda pešačimo do druge, snežnije strane planine. Želim da uslikam panoramu čitavog sela. Probijamo se kroz visok sneg, ne bi li stigli do susednog brda. Stojimo u snegu do pojasa, noge su nam već mokre, ali jedan pogled na Kandovan odavde govori sve: "Vredelo je!".

 

Pogled na deo sela Kandovan

Nakon celodnevnog obilaska, vraćamo se nazad u Tabriz. Adel me ostavlja na južnoj autobuskoj stanici, jer treba hvatati prevoz do Teherana. Rastajem se s njim, zahvaljujem mu se još jednom na svemu što je za mene učinio i obećavamo jedan drugom da ćemo ostati u kontaktu. Puštam svega nekoliko koraka prema glavnoj kapiji autobuske stanice i već me opaziše napinjači. Prilaze mi i počinju upitno da urlaju: "Tehraaan!? Tehraaan!?". "Da, da."-rekoh ja: "Tehran." Odmah kupujem kartu, a jedan od momaka me vodi do autobusa. Autobus je nov i prilično komforan. Dobijam vodu, kolačiće i neka peciva. Tehran, here I come!

Adel i njegov automobil domaće marke "saipa"